Loading

Where do you want to travel?

Your journey will lead you to famous domestic and foreign beauty spots.

Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO

Veća Ada Bojana i važeća „Здравствена књижица“

Goa, to je plaza. Ne jedna, nego mnogo plaza, velikih i malih; ruznih i lepih. To su Indijci, Portugalci, Englezi i Rusi. To je severna Goa, ona zivahna. I juzna Goa, ona sto opusta duh i telo. To su krave po plazama, motori po ulicama, trens na zurkama. To je zalazak sunca.

Da bismo dosli, potrebno nam je 12 sati vozom od Bombaja. Prethodnog jutra, jos pomalo „radosni“ od piva, banuli smo na stanicu i nasli dve karte za AC. Mislim da je termin „banuli“ sasvim legitiman, jer ko jos posle diskoteke ode do stanice „da vidi da slucajno nije ostala neka karta“. Čista sreća! U svakom slucaju, tog 16. novembra u 7 ujutru, krenuli smo sa Viktorija stanice ka jugu.

Put smo izdelili u 3 celine. Ne zato sto smo zeleli. Jednostavno se desilo. Ja sam spavao prvih 4 sata, dok je Milena igrala Candy crush. Za one neupucene to je neka sarena igrica gde spojis tri slatkisa koji onda nestanu. Mozemo reci moderna verzija tetrisa. Glupost, ako mene pitate. Milena me ne pita. Druga 4 sata sam pisao blog, dok je Milena citala o sledecim destinacijama i pravila planove. Tako smo nekako podeljeni na ovom putovanju- njen posao je buducnost, ja se bavim prosloscu. Ponekad mi prebaci kako ona fizikalise, a ja svojim blogom „kupim kajmak“. Onda ja obecam pola para kad se obogatimo, te su svi srecni.

Poslednjih par sati zveramo kroz prozor. I pricamo sa saputnicima iz kupea. Stariji indijski bracni par. Izgledali su klasicno. On ima brkove, ona nosi sari. Veoma su uvidjajni i raspolozeni za razgovor. Suprug zna engleski dosta dobro, te pricamo o razlicitim temama. Naravno, dominanta tema je putovanja. Pricao nam je malo o svojim putovanjima. O poseti rodbini u Kaliforniji. Supruga se smeska. Ne usiljeno, vec zaista prirodno. Deluje da uziva u razgovoru. Ponekad se i sama ubaci u razgovor. Ponudili smo ih i Burbon keksom. Taj keks stalno kupujemo za putovanje vozom. Na kraju su nam dali savet na kojoj stanici da sidjemo.

Pruga ne ide uz more. Tako, da bismo dosli do grada u koji smo se zaputili, moracemo da nadjemo prevoz. Stanica Thivim nalazi se na oko 25 kilometara od Kalangutea. U Kalanguteu smo smesteni. Jos jedan Zostel, sedmi po redu. Stanica, koja je dosta mala se nalazi na uzvisenju. Odatle, put ka drumu, taksistima i riksama vodi na dole. Posto smo videli da vecina staje pored kucice za pre-paid taxi, odlucili smo se da pitamo za cenu. Na pitanje „How much is to Calangute?“ covek odgovara 500 rupija. Mrtav ladan. Ej covece, mi smo platili 2000 rupija za 12 sati voza. Nisam ovo rekao. Samo mi je proslo kroz glavu. Rikse su trazile manje-vise istu cenu. I tako ne znajuci sta da radimo, nastavili smo da pesacimo dole ka glavnom putu. Tako je tokom celog putovanja. Ne svidi nam se cena, pa krenemo nesigurno napred. Onda razmatramo opcije: „Mozda je to ok cena?“ „Da ponudimo 400. Ili 350?“ „Ne znam, pao je mrak, mozda da se vratimo?“ Medjutim, hodamo tako bezglavo u nadi da cemo naci neko resenje. I nadjemo ga, uglavnom.

Put koji vodi od stanice, sece glavni put. Tu pored druma stoji poređana gomila ljudi vidno iščekujući nešto. Pretpostavili smo da je autobus, te smo pozurili ka njima da se raspitamo. Kazu da autobus zaista ide odavde. Mozemo do Mapuse, pa cemo odatle do Kalangutea. Pitamo i za cenu. Kazu 15 rupija. In your face taxi bitches! I kako nam gomila rece, tako i bi. Autobus je ubrzo stigao te smo sa velikim brojem ljudi usli u njega. Ne mogu reci da je bila guzva. Barem ne prevelika. Jer viđali smo indijske gužve. Rance stavljamo u pregradjeni deo kod vozaca. Takva je praksa. Da bismo bili sigurni, pitamo jos jednom za Mapusu. Kazu da je to poslednja stanica. Iznad vozaca svetli Shiva okruzna neonskim lampicama. Kič prijatan za oko. Menjaju boje u pravilnom ritmu. Poslednja stanica stize. Izlazimo i gledamo sta dalje. U tom trenutku izlece neki brka i vice Kalangut. Tako je to uvek sa lokalnim autobusima. Prodavac karata je ujedno i sredstvo oglasvanja. Sto glasnije i brze, to bolje. Nama je bilo dovoljno da cujemo jednom ime grada u koje idemo, te smo pojurili ka autobusu koji je vec mileo. Uskacemo u bus kao u filmovima. Ok, nije bas toliko dramaticno 🙂

U Kalangut stizemo nakon 15 minuta. Neki momak nije znao gde se nalazi Alfonso Road, pa se raspituje kod dvojice prodavaca. Drugi nam je pokazao smer. Prvi kruzni tok, drugi kruzni tok. Tabla nas upucuje na levo, te pratimo znak i ulazimo u pomalo mracnu ulicu. Nije to neka strasna ulica, samo joj fali koja bandera. Ima nekoliko restorana i hotela. Poneka prodavnica. Nasumicno stajemo kod jedne da se raspitamo. Prodavacica nije sigurna, ali njen sagovornik zeli da nam pomogne. Sedeo je na skuteru i uputio nas napred kroz istu ulicu. Kaze sad ce on da nam se pridruzi i odvede do mesta. Milena malo okleva. Ja predlazem da svakako nastavimo. Svakako je tabla pokazivala da je adresa koju trazimo u ovom pravcu. Hodali smo nekih stotinak metara kada nam se covek na motoru pridruzio. Ovaj put, sa njim na sedistu bila su dva klinca. Pretpostavili smo da su mu sinovi. Milena se opustila. Covek je isao pored nas, pa malo ispred da se raspita kod drugih prodavaca. Oboma nam je proslo kroz glavu da ce nam na kraju traziti novac. Jer sto bi se neko cimao toliko sa nama. Desetak minuta kasnije, nakon jedne lakat krivine i jos jednog skretanja na desno, stigli smo do Zostela. Covek nam pozeli dobrodoslicu, okrene se i ode. I tako mi ostadosmo pola minuta da stojimo, osecajuci se kao dva go*neta. Ja sam se tako osecao, a MIlena mi je potvrdila za sebe. Onda shvatismo – to je ono sto ti Indija uradi. Jednostavno vise ne ocekujes da ce ti neko pomoci bez da ti trazi novac. Onda naidje ovakav covek i „natera te“ da se osetis kao budala. Voleo bih da smo cesce bili budale.

Hostel je naravno lep. Nekako uvek izaberu kucu ili zgradu koje su lepe da je adaptiraju za goste. Ni ova nije izuzetak. Ima 5 spavaonica. Mislim da ima i dve privatne sobe. Video sam dvoja vrata u susednoj kucici, pa sam tako zakljucio. Mi smo bili u sestokrevetnoj sobi, pa se nisam ni raspitivao. Osim toga, postoji i osrednje velika zajednicka soba sa dusecima i televizorom na kome uglavnom idu filmovi. Sa zadnje strane kuce je veranda, adaptirana za sedenje veceg broja gostiju. Veoma zanimljiv stilski namestaj od tamnog punog drveta najlepsi je detalj. Kasnije smo saznali da je pripao hostelu uz kucu koju su unajmili. Kuca je stara preko 100 godina, a namestaj i vise od toga. Pravo blago! Cekiramo se uz standardnu proceduru upisivanja podataka i skeniranja pasosa. Ostavljamo stvari u sobu. Raspitujemo se za pivo. Neko nas je uputio u prodavnicu koja je pet minuta hoda od hostela. Nisu nas slagali. Prodavnica iza ugla dobro je snabdevena viskijem, dzinom, rumom. No nama treba samo pivo ovaj put. Pitamo za cenu Kingfisher-a. Kaze momak 70 rupija. Pomislio sam da smo mozda zaspali u vozu koji je izleteo iz sina i odvezao nas pravo u raj. Medjutim to je samo fiskalna politika Goe koja oporezuje alkohol po znajacno manjoj stopi. I tako mi kupismo tri ‘ladna piva.

Vece je proslo mirno. Sedeli smo na verandi odakle nam je pogled padao na bastu prepunu palmi. Mnogobrojni gosti hostela su se smenjivali. Neki su dolazili na terasicu, neki odlazili. Neki su se vracali. Bilo je gostiju iz Indije, Spanije, Austrije, Sjedinjenih Drzava. Neko je povezao telefon sa zvucnicima, te je Massive Attack popunjavao praznine u razgovoru. Legli smo oko ponoci.

Goa je dosta siroka. Ili mozda je pravilnije reci dugacka. Bilo koji termin da uzmemo kao pravilan, za posetu Goi postoji par opcija. Mozete ici uvek na istu plazu, sto ne mora da bude lose, ali moze da dosadi. Mozete razbiti monotoniju koristeci lokalne autobuse, sto sa druge strane moze biti naporno. I na kraju, mozete izabrati trecu opciju, za koju smo se i mi odlucili – rentiranje skutera. Iako nismo nikad vozili skuter. Iako bi eventualnu stetu mi snosili. Iako nismo imali vozacku. Da dobro ste procitali. Nismo imali ni srpsku dozvolu, ni medjunarodnu dozvolu, ni nista sto na dozvoljava da vozimo skuter. Ali nismo ludi da sedimo 5 dana na istoj plazi 🙂 Kako se onda rentira skuter? Dodjes u radnju, kazes hocu taj i taj, platis depozit 200 dolara ili ostavis pasos, i ta-daaa! Zacas si na putu.

Prvog dana smo posetili 3 plaze. Na krajnjem severu drzave je Arambol beach. Plaza je ogromna, te se stice utisak da je pusta. Medjutim ima dovoljno ljudi. Na vrhu plaze se smenjuju barovi. Iza njih su palme. Svi nude besplatne lezaljke; vase je samo da uzmete pice. Setali smo malo, pa seli u bar da se sakrijemo od sunca. Okupali se, popili sok, nastavili setnju. Svako malo Indijci prilaze da ponude svoje usluge i proizvode. Zene prodaju nakit i marame. Muskarci nude masazu. Neki covek nam prilazi i pokazuje na uvo. Dok smo shvatili sta mumla, vec je bio na santimetar od moje usne skoljke sa nekom pincetom. Izmakoh glavu, a on je razocarano na losem engleskom pokusavao da nam objasni da on cisti usi ljudima po plazi. „Neka hvala drugi put.“ Samo nam je to trebalo.

Druga plaza je bila Mandrem. Do nje smo stigli vozeci se ka jugu manje od 15 minuta. Kada smo sisli sa motora i izasli na plazu, shvatili smo da je to ista velika plaza. Sve isto samo malo juznije. Kao da smo na velikoj ulcinjskoj. Seli smo da rucamo. Podelili smo masalu koja je bila ljutkasta, nan i pivo. Nan je hleb koji je jos ukusniji od chapatija. Pogotovo kada se pravi sa belim lukom. Cene su pristojne. Rucak je za nas dvoje stajao 400 rupija.

I treca plaza po imenu Morjim bila je deo istog velikog pescanog prostranstva. I kao Bojana sto prekida ulcinjsku plazu, tako je i ovde reka Chapora zaokruzila pricu. Nismo se dugo zadrzali. Posto nismo iskusni sa skuterom, plan nam je bio da pre mraka stignemo nazad u Kalangut. Iako smo procitali da je zalazak sunca u Morjim-u veoma lep, bili smo ubedjenja da ne postoji lepsi od onog na Adi Bojani, te smo ostavili ovo nekom drugom da proveri 🙂 Kao i prethodne veceri, ponoc smo docekali na verandi uz pivo i dobro drustvo. Ovaj put, momci i jedna devojka koji rade u Zostelu, dosli su na ideju da pravimo rostilj. Oni su nabavili piletinu, povrce i resetku, a gosti koij su zeleli da ucestvuju dali su simbolicnu novcanu naknadu. Jedino je falio neko sa iskustvom paljenja i odrzavanja vatre, te je Milena prijavila svog decka piromana za ovu vaznu misiju. Sve je ispalo odlicno, a ja nisam zapalio hostel.

Drugog dana smo odlucili da posetimo dve male plaze, takodje na severu. Za razliku od prethodnog dana kada nam je za stizanje do odredista trebalo 45 minuta, do Vagator plaze, koju smo prvu izabrali , stizalo se za oko 20 minuta. I stigli bi mi, da nas nije zaustavio saobracajni policajac. Mi smo tog policajca „snimili“ dan ranije na istom drumu. Karakteristican je po tome sto zaustavlja iskljucivo strance. Juce mu nismo zapali za oko, ali danas je novi dan. Trazi nam dasa saobracajnu. Pre nego sto cemo uopste iznajmiti skuter, mi smo razmatrali nekoliko strategija, od kojih je za eventualne potrebe pobedila strategija pod imenom „Zdravstvena knjizica“. Jer mislite da indijski saobracajni policajac zna cirilicu?

„Dobro, a sto nema slike?“, pita on? Zato sto ovde pise „Vazi uz licnu kartu“, odgovara Milena pokazujuci. Nisam znao, ali stvarno to pise. On malo zbunjen, pa trazi licnu kartu ili pasos. Posto sam ostavio pasos kao depozit, opet ne znamo sta bismo. Onda se ja setim mog oca i njegovog „Kopiraj pasos!“ sto mi izlazi na nos pre svakog putovanja. Pruzamo policajcu kopiju. Ok, onda samo 200 rupija kazna. „Zasto?“ Kaze on da nemamo kacigu. „Pa imamo jednu, a nas je dvoje.“ Njega ne zanima.

Mogli smo da mu platimo i zavrsimo citavu farsu. Medjutim, nije nam se dopadala selektivna pravda koju je policajac izvrsavao. Druga stvar, kazne koje doticni popunjava pisane su na nekom blokcetu sa listovima bez trunke forme. Tako smo odlucili da mu necemo dati ni tih 200 rupija? Kako smo to uspeli? Jednostavno – trazili smo da platimo kaznu u posti ili banci. I mislite da nam je naplatio? Pokusavao je da skapira kako i zasto nemamo samo 200 rupija kod sebe. Na kraju je odustao od nas i zaustavio drugog belca. Prc!

Stizemo do Vagatora. Mesto je, kao i vecina naselja u Goi, prepuno malih prodavnica, kafea, malih hotela. Od parkinga do same plaze dolazi se stepenicama. Plaza je peskovita, sa nekoliko barova od trske. Nekoliko krava seta plazom. Svako malo, najsmelija prilazi baru kako bi pokupila hranu sa stola. Na to bi mladi Indijac izasao sa batinom, a ova bi se dala u beg. Scena se ponovila bar pet puta. Mi smo seli u nasumicno odabran bar, popili sok i iskoristili suncobran. Malo se okupali, odbili nekoliko ponuda da kupimo marame i jednu masazu. Onda smo odlucili da posetimo i takozvani Veliki Vagator, koji se nalazi u sledecoj uvali, a do koje se stize orelaskom preko brda. Do vrha brda nam je trebalo ne vise od 5 minuta, ali smo tada shvatili da se zbog velikog broja glisera, camaca, skutera i onih banana za voznju po vodi koji se voze ovom plazom, mozda ipak zelimo da odemo do Anzuna (Anjuna) plaze. Vratili smo se na skuter, te se vozili desetak minuta ka jugu .

Anzuna je malo mesto, navodno poznato po dosta klubova i dobrom trensu. Ne znam sta je dobar, a sta los trens, ali znam da nismo ocekivali da cemo sresti ovde nekog poznatog. Pa ipak, sretosmo mi jednog od dvojice Spanaca iz Puskara. Izgledao je kao da se upravo vratio sa dobrog trensa. Ili loseg. Sedeo je za kasom u ducanu neke starije Indijke, kao da tu oduvek radi. Zena i covek sedeli su pored i svo troje su bili u nekom razgovoru u trenutku kada smo spazili naseg poznanika.

Sa crvenim ocima „na pola koplja“ i sirokim osmehom, pitao nas je da li zelimo nesto da kupimo. Shvatili smo da nas nije prepoznao. Onda smo ga podsetili da se znamo. On, onako veseo i pomalo pod dejstvom ko-zna-cega izlete da nas zagrli. Onda se okrene ka Indijki, poljubi joj ruku i „zatrazi slobodan dan“ na sta se zena nasmejala. Odveo nas je u bar preko puta koji je imao veliku terasu sa dusecima i pogled koji puca na more. Prakticno smo bili na litici iznad samog mora. 3 do 4 indijska poznanika naseg poznanika pila su pivo i slusali trens. Spanac naruci pivo za sebe i jedno za nas. Nije nam se bas pilo, ali nismo hteli da ga uvredimo. Seli smo za slobodan sto. On je mahom pricao, mi slusali. Pricao nam je gde je bio. Najzanimljivije mesto, a ujedno i najstrasnije je hram paciva koji se nalazi u Radzastanu. Prepricao nam je kako je sedeo sa nekim lokalcima dok su hiljade i hiljade ovih glodara punih bolesti setali oko njih, iznad njih i preko njih. Cak su ga lokalci ponudili hranom koju su delili sa pacovima ne se camam se da li je prihvatio. Znam samo da je bio fasciniran idejom tvorca hrama da u zidovima postoje mali tuneli kako bi se pacovi lakse kretali. Bio je smesan dok je pokusavao da nam prenese svoju euforiju u trenutku kada deluje kao da ce svakog casa zaspati. Pritom nije mogao da se seti dosta reci na engleskom, te je malo po malo potpuno nesvesno presao na spanski.

Onda pocinje prica o Agori Babi. To je Baba koji navodno zivi u dzunglama na severu i hrani se ljudskim mesom. Prve price koje je cuo bile su da ovi kanibali prezivljavaju zahvaljujuci neizgorelim delovima tela kremiranih Hindusa. Kasnije je od drugih cuo da Agori Babe i love ljude koji se zateknu u dzungli. Ovaj deo price ga je vise pogodio, pa je tu informaciju ponovio barem 20 puta. Svaki put bi zakljucio da nije siguran da li je istina, ali moze biti, jer covek koji zivi sam u dzungli ne moze biti normalan. Nama je to bilo presmesno, ali smo se trudili da ostanemo ozbiljni. Ubrzo smo ga napustili uz zelju da se drzi podalje od Agor Baba. Potvrdio nam je da ce biti oprezan. Kakav susret!

Anzuna plaza nije bila posebna ni pocemu. Velika je i puna ljudi. Barovi rade punom parom. Seli smo u jedan i rucali. Indijska porodica, koju cine otac, majka i cerka, sedela je za stolom pored naseg. Cerka je pitala Milenu da se fotografisu, na sta je ova pristala. Okupali smo se, malo lezali na plazi i nakon sat i po vremena krenuli nazad za Kalangut. Uvece smo sedeli na tremu kao i prethodnih veceri. Napravila se ekipa ljudi koji su razmatrali odlazak u neki klub Cubano. Bio je tu decko iz Brazila, par Amerikanaca, dve devojke iz Indije. Ulaz se za momke placao 1500 rupija dok je za devojke besplatan. Ja nisam bio raspolozen za izlazak pa sam ostao u hostelu i gledao film. Osim toga, cena je daleko veca nego sto je nas dnevni budzet dozvoljavao. Milena je bila, pa mi je prepricala izlazak. Kaze da nije bog-zna-sta.

Posto smo prethodne veceri vratili skuter, ostalo nam je da posetimo plazu u Kalanguteu i Baga plazu. Nismo bili fascinirani. Previse ljudi i barova. Klasicna peskovita plaza. Ok zalazak sunca. Uvece je Milena sa devojkom po imenu Alis otisla do Azunte u neki klub gde se pustao trens. Alis je u Kalangut dosla na casove ronjenja kako bi postala intruktor. Milena misli da se zaljubila u svog instruktora. Otisle su motorom i vratile se posle dva sata. Meni se bas i nije islo. Mogu to da vidim i u Svemirskoj kafani, na levoj obali Save.

Za petak, koji nam je bio poslednji dan u Kalanguteu, planirali smo posetu drugom najvecem vodopadu u Indiji koji se zove Dudhsagar. Do toga nije doslo. Razlog – agencije su preskupe. Samostalna organizacija – nemoguca. Morali bismo da umemo motor, vozimo se dva i po sata i planiramo najkasnije do 8 da stignemo. Onda da se nadamo da nije prevelika guzva za jedan, jedini (!?) dzip sa 6 mesta koji je obavezno prevozno sredstvo do vodopada. I naravno, povratak od 2 i po sata. Odlucili smo da ostanemo u gradu, isplaniramo dalji put i posetimo malo utvrdjenje na plazi, nekih 3 kilometra juznije. Samo utvrdjenje je bil bas malo u ne preterano zanimljivo, ali je setnja do tamo prijala. Ostatkak dana je prosao bez vecih uzbudjenja i zanimljivosti. Odmarali smo na plazi.

Ostala su nam 4 dana boravka u Goi koje cemo iskoristiti na jugu. Prvi je ispao pravi pakao. Put od 70 kilometara presli smo za 6 sati. Jedina dobra stvar je bila sto smo uzeli vozne karte za Hampi, gradic u drzavi Karnataka, u koji cemo ici nakon Goe. Tek predvece smo stigli Agondu. Agonda je pravi mali raj. Ljudi ima, ali ne previse. Barova ima dovoljno. Prodavnica ima koliko je potrebno. Jedino cega ima u izobilju su more, plaza i palme. Totalni zen.

Drvena kucica koju smo iznajmili za svega 900 rupija se nalazi na 50 metara od plaze. Odmah pored je i restoran bar sa pristojnim cenama, gde smo jeli piletinu i pili pivo. Malo dalje niz put jedan lokalni trgovac prodaje zacine. Imali smo zelju da pazarimo, ali ispostavio se kao veoma skup. Ipak je turisticko mesto. Jos deset metara niz put i stize se do neuglednog i jeftinog bara. Covek je posadio 5 barskih stolica bukvalno na samom putu. Rade 3 nepalca. Sa zvucnika idu Doorsi. Uvece cemo popiti pivo ovde. Dok je dan, lezimo na plazi. Prvi covek je tek na 50 metara od nas. Divno!

Nismo znali da ce nam se Agonda ovoliko svideti. Posto smo planirali da posetimo Palolem, Milena je ranije rezervisala sobu u tom mestu, nedaleko od Agonde. Kako nam ne bi propalo 1400 rupija, otici cemo sutradan da posetimo i ovaj, navodno lep i zanimljiv gradic. Ostavljamo sve stvari u Agondi i uzimamo skuter.

Palolem beach je nesto vece i zivlje mesto. Da nismo dan ranije bili u raju, mozda bi nam se i vise dopao. Ovako ostaje nam u uspomenama samo kao simpatican. Pamtimo i da ima samo dva puta – jedan koji prati obalu i drugi koji je normalan u odnosu na prvi put. Taj drugi vodi do plaze. Pamtimo i da ima previse prodavnica i barova, ali i jedan bar koji je na stenama na pocetku uvale. Pamtimo kako nam je super bilo pivo koje smo tmpamo podelili.

Treceg dana na jugu, posetili smo na kratko Patnam plazu, nesto juznije od Palolema. Lepsa je i manja od Palolema, ali ne i od Agonde. Posto smo se tu okupali, seli smo na motor i vratili se u Agondu. Tamo nam je ipak bilo najlepse. Ne znam da opisem te vibracije. Znam samo ovo: deset dana kasnije jedan par letece zajedno sa nama iz Indije za Maleziju. Kada smo momka iz Svajcarske i devojku iz Nemacke pitali gde su sve bili tokom tri nedelje u Indiji rekli su nam: „Samo Agonda.“

Processed with VSCO

Whatsapp je mama

Processed with VSCO with f2 preset

Od kamile do Ubera

Agra

Taj Taj Mahal

Varanasi

„Prava“ Indija

Delhi

Where going next, sir?

1 Comment

  • Tanja

    Obozavam vase putopise 🙂 kao da sam sa vama, uzivajte…bas vam zavidim, ali onako, dobronamerno…srecan put dalje

    9. decembra 2015. at 16:39

LEAVE A COMMENT