Loading

Where do you want to travel?

Your journey will lead you to famous domestic and foreign beauty spots.

Agra
Agra
Agra
Agra
Agra
Agra
Agra
Agra
Agra
Agra
Agrs
Agra
Agra
Agra
Agra

Taj Taj Mahal

U Agru stizemo oko 6h ujutru. Napolju pada kisa, sto je prva kisa koju dozivljavamo u Indiji. Osim zbog te cinjenice, nije nista posebna 🙂 Na ATM-u dizemo 10 hiljada rupija. U Indiji na svakom koraku postoji bankomat, tako da je ta briga nasih roditelja i prijatelja prebrinuta. Uzimamo tuc-tuc do hostela. Cenu pogadjamo na nesto vise od polovine cene koju je vozac prvo rekao. Do sada je to bio dobar recept. On trazi 300, mi ponudimo 150. On kao nece, mi krenemo do sledeceg i ovaj prvi pristane na 200.

Hostel je opet Zostel. Treci po redu. Posto imamo karticu lojalnosti, odnosno Zostel passport, ostvarujemo pravo na 25% popusta na cenu nocenja. Razmisljali smo da li uopste da nocimo, ali svi nam predlazu posetu Taj Mahalu od 6h ujutru, pa nam je lakse da idemo sledeceg dana.

Posto smo stigli u pola sedam, pricekacemo na dorucak sat i po vremena, dok se kuhinja ne otvori. Ubijamo vreme sedeci na tremu pored Britanca koji „zavlaci“ kokni, kao i decka koji zivi u Kanadi, a poreklom je iz Bangladesa. Obojica su zanimljivi sagovornici, a tema kojoj se svako malo vracamo su putovanja. Prepricavaju nam svoje dogodovstine i slusaju nase. Za dorucak jedemo neku klasiku – klub sendvic, crni caj. Posle dorucka idemo u sobu na raspakivanje i tusiranje. Cimerka nam je tek ustala. Britanka od 22. godine, visoka i korpulentna, uspela je za 20 minuta da nam isprica sve momente od trenutka svog rodjenja do situacije od prethodne vecere kada ju je autobus ostavio na 80 kilometara od Agre. Ne mogu reci da je dosadna, cak naprotiv, veoma je zanimljiva. Da biste mogli da razumete, setite se osobe koju poznajete, a koja ne prestaje da prica. Sad umesto jedne, zamislite da ih ima sedam. E tako nekako 🙂

Prepodne provodimo u jos jednoj od tvrdjava napravljenih za vreme Mogula. Dosta podseca na Crvenu tvrdjavu u Delhiju, sto nas pomalo zamara. Pa opet, neki detalji su zanimljivi. Stari deo tvrdjave koji je nastao pre osvajanja Mogula obiluje sitnim radovima u zidovima od peska i mermera. A i tamnice, u kojima je skoncao sam Sah Dzahan drugacije su od svega sto smo videli u Delhiju.

Nakon posete tvrdjavi se vracamo u hostel. Ideja je da u popodnevnim satima odemo do jednog od brojnih restorana cije terase gledaju na Taj. I brosuri koju dobijamo u hostelu postoji desetak takvih mesta, a do tamo se dolazi peske (Zostel je na oko kilometar od zapadne kapije Taj Mahala). Oko tri sata krecemo u setnju, a dvadeset minuta kasnije vec smo kod kapije. Put do tamo je mahom poplocan, a na mnogobrojnim mestima radnici rade na poplocavanju preostalog dela trotoara. Ovo je ujedno prvi sredjeni trotoar na koji nalazimo u Indiji. Tokom setnje niz vozaca tuc-tuca nam nude svoje usluge sto odbijamo. Na 400m od kapije, stoji rampa koja ne dozvoljava prolaz motornim vozilima. Jedina vozila koja mogu proci su specijalizovana vozila za potrebe posetilaca Taj Mahala koja izgledaju kao izduzena varijanta kola za golf. Stizemo do kapije, odakle nas put navodi na levo. 100 metara nakon ulaska, ponovo ulazimo u naseljeni deo Agre i jos jedan u nizu slamova. Prasina se dize nakon prolaska motora, a kanal koji prati ulicu igra ulogu kanalizacije. Dve devojke nam pokazuju haustor u kome je prvi restoran sa spiska. Penjemo se na poslednji sprat gde sa terase „puca“ pogled na jedno od svetskih cuda. Narucujemo pivo, kao i spagete, pohovano povrce (veg pakora) i pire krompir. Pivo dobijamo odmah, hranu nakon sat i po. Ipak je komplikovano spremiti pire (dobili smo hranu u tri etape; krompir je bio poslednji). Pa opet, ni hrana ni losa usluga nam nisu pokvarili uzivanje u pogledu.

Sledeceg jutra smo po dogovoru poranili. Cele noci je padala kisa, pa je odlazak u Taj bio pod znakom pitanja. Medjutim, kada smo u 5:15 izasli iz sobe, kisa je prestala. Na putu ka zapadnoj kapiji, sa leve strane nalazi se poveci objekat od crvene cigle, u kom se prodaju karte. Ja stajem u red; nema poente da se oboje guramo sa jos 30 Indijaca koji kupuju velike kolicine karata za grupe koje vode. Cena karte je 750 rupija (oko 12$). Na prodaji radi cetiri saltera koji su inicijalno bili podeljeni (za domace stanovnistvo, starije osobe, strance…), ali izgleda da se to ne postuje. U 5:30h salteri su otvoreni, pa nakon 5 minuta kupujem karte. Za kupovinu istih dobijamo navlake za cipele, flasice vode i prevoz od prodajnog mesta do kapije. Kako je velika guzva za prevoz, krecemo peske. Za 10 minuta smo ispred kapije.

Cekanje u redu traje 15ak minuta. Poseban red je za muskarce, poseban za zene. Ubijam vreme prisluskujuci razgovor koji ispred mene vode stariji Holandjanin, Amerikanac i decko od tridesetak godina iz Britanije (kao neki vic). Pricaju o svojim iskustvima iz Kolumbije, sto mi je bilo interesantno (znam nije lepo, ali nikad se ne zna kad ce nam zatrebati te informacije). Nakon podrobne kontrole, pretresa i otvaranja torbice za foto aparat, ulazim unutra. Milena me ceka. Kaze da su joj uzeli upaljac i cigarete. Unjtra nije dozvoljeno pusenje pa ne smes ni da uneses (?!).

Nalazimo se u jednom od parkova kompleksa. Tu je i nekoliko dzamija i propratnih zdanja iz doba Saha Dzahana. Kako su nam malo dosadili hramovi i tvrdjave, odlucujemo da idemo odmah na „glavno jelo“. Prolazimo kroz jednu od kapija i nalazimo se ispred Tadza. Nestvarno izgleda. Zdanje koje smo vidjali u filmovima i na fotografija sada je zaista ispred nas. Fotkamo se. Fotkamo Tadz. Pravimo selfie (jer kud svi Turci…). Setamo po parku koji se nalazi ispred same grobnice. U jednom trenutku ulazimo unutra. Izuvanje je obavezno. Ili koriscenje navlaka, sto posetioci uglavnom koriste kao opciju. Kada se pridje zdanju sledi pomalo razocaravajuce otreznjenje – Taj je iz blizine veoma jednostavan. Fotkali smo koliko smo mogli, ali nema mnogo detalja. Dosta sam razmisljao o tome da bih kasnije potvrdio svoje zapazanje u razgovoru sa Milenom. Nije da poseta Tadz Mahalu ne vredi. Nesto sto je izgradjeno u 17. veku i govori o umecu i bogatstvu Mogula, uz neverovatnu pricu koja se krije iza gradnje postavlja Taj kao nezaobilaznu tacku u turistickim rutama kako stranih, tako i domacih turista. I to je neosporno. Priblem je sto smo mi par dana ranije u Delhiju posetili Ashkardham koji obiluje sa toliko detalja da vam tri dana posete ne bi bilo dovoljno. Pod takvim utiskom smo posetili i Taj koji je, sa druge strane, veoma jednostavan i to nas je mozda malo razocaralo. Ali sam malo 🙂

Oko osam sati izlazimo iz kompleksa. U 9h sledeca grupa turista uci ce i diviti se predivnom zdanju. Nakon toga grupe su od 12h i 3h. Mi nalazimo mali kafe u kome sluze espreso. Uzeleli smo se prave kafe 🙂 Milena narucuje i cupcake koji je imao cudan miris (ne moram da naglasim koliko je bila ocajna zbog ocajnog slatkisa). Popodne provodimo u hostelu, ubijajuci vreme.

Uvece krecemo za voz za Jaipur. Prvi put putujemo sleeper klasom koja je 4 puta jeftinija. Prvi put voz kasni i to kasni oko 3 sata. Prvi put upoznajemo francuski par koji odnedavno zive u Londonu. Sedimo zajedno na stanici i pricamo o dogodovstinama iz Indije, Srbije, Engleske, Francuske u istovreme cekajuci prokleti voz.

Prvi put stizemo u Jaipur oko 4 ujutru.

LEAVE A COMMENT