Loading

Where do you want to travel?

Your journey will lead you to famous domestic and foreign beauty spots.

Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi
Varanasi

„Prava“ Indija

Bilo bi lepo da smo znali nesto indijskog jezika. Makar malo kako bi se sporazumeli. Ma samo „da“ i „ne“ da smo naucili. Da smo to samo znali, mogli bismo da odgovorimo i nesrecnom indijcu. Onom sto cedi sokove. Jer sigurno nas je pitao: „Zelite li malo ovih domacih bakterija, sto vas stomak ne podnosi dobro?“ Mi bismo mu rekli: „Neka gospodine indijce, preskocicemo.“ Ali posto smo cutali, a cutanje je znak odobravanja, sokic koji smo dobili bio je, u svakom smislu sra*e. Naravno, ovi dijalozi su izmisljeni, ali su okolnosti i posledice po nas stomak istinite.

Voz za Varanasi krece sa stanice New Delhi u 22:15. U Indiji postoji nekoliko klasa – 1ac, 2ac, 3ac, sleeper i druga klasa. Za prvu voznju mi smo se odlucili za 2ac. Navodno je pristojna, a nije preskupa. Karte smo kupili dan ranije na stanici u Delhiju. Ne postoji online kupovina (bar ne za strance koji nemaju indijski broj telefona), vec idemo u Tourist information biro, koji se nalazi na skroz udaljenom delu zeleznicke stanice. Pre toga se raspitujemo na salteru gde se regularno prodaju karte domacem stanovnistvu. Neki indus ispred saltera „bari“ bledunjavog stranca. Mi ga upozoravamo na prevaru. Isti indus i nama kaze da moramo u centar grada; navodnoTurist info ne radi. Mi ga teramo u tri lepe… Zena za salterom nam objasnjava gde se nalzi biro. Par minuta kasnije, stizemo u siroku kancelariju i nakon pola sata cekanja kupujemo karte. Cena je 1600 rupija (oko25$). Srescemo i bledunjavog turistu; izvukao se 🙂

Voz krece tacno na vreme. 2AC je zaista veoma pristojan. Cistiji nego nas voz. Ima 4 lezaja u kupeu koji je ogradjen samo zavesom. Druga dva lezaja su preko puta, u hodniku. U kupeu postoji klima, kao i po 2 uticnice za struju na kojem mozemo puniti telefone. Sa nama su stariji par Indijaca; ne pricaju bas dobro engleski. Pitali su samo odakle smo. „Serbia. Ex Yugoslavia.“ Srbija im ne zvuci poznato. Jugoslavija jos nekako. Muskarac je procelav i ima brkove. Zena je gojazna i dosta hrce. Dosta nije prava rec – hrce za tri muskarca. To cemo saznati uskoro. Kako smo bili malaksali od trovanja sokom, legli smo odmah, dok je par uzivao u veceri koju su izvadili iz zguzvanih novina. Oboje smo prelezali celu noc, budeci se cesto sto zbog pokvarenog stomaka i malaksalosti, sto zbog Indijke koja hrce. Njenom suprugu je cesto bilo neprijatno, pa bi je cusnuo na fino. Ova bi prestala na par minuta, ali ubrzo bi kupe opet bio ispunjen „zvucima testere“.

Vozovi su brzi. Neretko idu preko 100 km na sat. I ovaj nas nije bio izuzetak. Stigli smo prakticno na vreme u malo mesto po imenu Mogul Saraj. Varanasi ima 2 svoje stanice, ali vozovi koji idu ka tamo su bili vec puni, pa smo kupili za ovo 15 km udaljeno mesto. Odatle se moze autobusom ili tuc-tucom. Odmah po izlasku iz voz, salecu nas trojica vozaca. Prvi kaze cenu od 500 rupija. Ne zna tacno gde je Zostel (vidi se po gestikulaciji kada ga upitamo). Ne znamo ni mi tacno. Zaboravili smo da upisemo adresu dok smo imali net. Dok nas on tako ubedjuje, ja spustam cenu na 300. Veoma sam malaksao pa mi se zuri, a Milena je sumnjicava, pa hoce da odemo da se raspitamo kod nekog zvanicnog lica (sad je nasla :). Nailazimo na policijsku stanicu. Unutra dvojica policajaca. Jedan nesto pise, drugi kuca u Wordu. Pitamo da li znaju za Zostel, koliko je cena do tuc-tuca do Varanasija. Ovaj sto pise na losem engleskom odgovara 25 po osobi (naravno da je nemoguce da bude samo toliko. Ko zna sta je on razumeo…). Pitamo za Zostel, kaze ne zna. Pitam da iskoriste racunar i internet ukoliko ga ima. Kaze uz osmeh: “ Ne“. Zahvaljujemo se (a u sebi ga teramo u 3 lepe), i izlazimo.

Dok smo izlazili, neki decko od 15ak godina se domundjava sa njima, te nam kaze da ga pratimo. On navodno zna gde je Zostel. Milena mu ne veruje, a meni je svejedno. Na kraju ga pratimo. Izdejstvovao nam je tuc-tuc za 250. Ulazimo, a on seda napred. Naravno, trazice nam pare. Vadi telefon i gugla hostel. Usput nam prica neke baronske price, koje nas ne interesuju ni 2%. Ujak mu je ziveo u Jugoslaviji i Kini. Oboje smo mrtvi i zaista nas ne zanima. U nekom trenutku Milena pita koliko cemo njemu morati da platimo jer „zna“ gde je hostel. Kaze 200. I onda nas obavesti da cemo deo puta morati riksom, jer je neka ulica zatvorena. To ce biti jos 30 rupija.

Stizemo ispred hostela tek oko 13h. Mrtvi smo. Vozac rikse kaze 50. Dajemo mu 50. Balavcu Milena daje 100 i kaze: „Ovaj put samo ovoliko. Sledeci put nemoj da lazes“. Uzeo je pare i otisao. Mi dobijamo cetvorokrevetnu sobu u kojoj osim nas nece biti nikoga naredna 3 dana. Hostel je veoma lep i uredan. Stigli smo samo da spustimo stvari i strovalimo se u krevet. Nismo ustajali tog dana.

Sutradan nam je bilo za nijansu bolje. Ipak, prvi deo dana i dalje smo bili u krevetu. I blizu toaleta 🙂 Popodne prvi put izlazimo. Za Varanasi kazu da je prava Indija, njena esencija. Nalazi se na svetoj reci Gang, sto znacajno utice na zivot, ali i smrt ljudi u Varanasiju. Nasom ulicom ide se oko 300 metara. Tu ulazimo u siru ulicu sa 4 trake koja vodi direktno do reke. Do tamo ima oko kilometar. Prljavo je, vise nego u Delhiju. Ima i dosta krava, balege, riksa i tuc-tucova. Radnje se smenjuju sa strane. Poneki poznati brend, ali uglavnom dominiraju radnje sa sarijem, maramama, kamenjem. Ima i prodavaca hrane koji prze djakonije na vrelom ulju. Prvi put nalecemo i na shopping mall. Reklamiraju se dva indijska filma. Nakon zaobilazenja reke ljudi, stizemo do reke. Stojimo na jednom od stepenastih dokova, koji se nazivaju ghat. Ima ih 10ak u Varanasiju, a svaki je po predanju poseban. U ghatovima stoje camci. Uz pomoc njih vernici ulaze u Gang. Na njemu peru ves. Na mnogim ghat-ovima se svakog dana od 19h odrzava ceremonija molitve, koja je ujedno i velika turisticka atrakcija. Posto u tom trenutku nije ni 17h, dogovaramo se da probamo da pojedemo nesto.

U knjizi o Indiji koju imamo, navodi se da postoji veoma dobra pekara/restoran koju turisti tradicionalno posecuju. Cene nisu previsoke, hrana je ukusna, a pekara nudi i veoma dobar pogled na Gang sa svoje terase. Medjutim ima i caka. Neki lokalni ugostitelj je iskoristio dobru reputaciju pekare, pa je otvorio svoj ugostiteljski objekat pod istim imenom. I nalazi se na putu ka pravoj pekari. Britanac po imenu Ashley, sa kojim smo sedeli one veceri na krovu hostela nas je upozorio na to i savetovao kako da prepoznamo pravu – ima terasu. Lazna pekara je u prizemlju i nema izlaz na krov. On je pogresio; mi smo se snasli 🙂

Ambient je zaista bio zanimljiv. Sareni stolovi, mozda svega pet komada i sarene stolice. Pogled na Gang, kao i veliki deo grada. 4 mladih Engleza ruca za stolom pored naseg. Iznad nas je limeni krov, a od krova do dole zicana ograda. Bunilo nas je to dok se na drvetu nedaleko od nas nisu pojavili majmuni. Cetiri primerka, dok ih je jos par setalo po obliznjem krovu. Ja jedem zemicku od crnog brasna, Milena pizzu. Nije bas najukusnija. Moja zemicka je ok. Cene su vise nego pristojne. Izlazimo iz restorana i odlazimo do ghat-a. Uskoro ce molitva. Deca prodaju aranzirano cvece sa svecama koje se pale i pustaju niz Gang. 10 rupija su, ali kako nemamo sitno, preskacemo. Nekoliko starijih hindusa nam prilazi s vremena na vreme kako bi nam stavili crvenu tacku na celo. Za srecu. U zamenu za novac. Na njihovu nesrecu, izbegavamo ih. Nesto pre 7 pocinje molitva. Sestorica momaka stoje jedan pored drugog i pevaju pesmu koja traje par minuta. Narod se skuplja sve blize. Ispod, na reci, stoji par desetina usidrenih camaca. Kako su momci koji izvode molitvu okrenuti ka reci, camci su „u prvim redovima“. Za odredjenu sumu mozete sesti u camac, sto mnogi ljudi, domaci i strani, rade. Mi, sa jos par stotina ljudi, posmatramo sa strane. Momci se zatim pomeraju, zauzimajuci svaki svoju poziciju na sest izdignutih platformi. Molitva podrazumeva pevanje, koriscenje zvonceta, mirisljavih stapica i improvizovanih svecnjaka. Svakako zanimljivo iskustvo. Medjutim, stize nas umor, pa nakon 45 minuta odlazimo u hostel.

Iz nekoliko izvora dobijamo savet da se provozamo Gangom u svitanje. Nas hostel nudi 2 sata voznje brodom za 150 rupija po osobi. Prethodne veceri smo se prijavili, pa je ustajanje u 4.45. U 5:15 smo se nasli sa jos 6-7 gostiju hostela, kao i sa lokalnim „vodicem“ koji ce nas provozati brodom. Kazem vodicem pod navodnicima, jer isti ne zna engleski, pa su imena ghatova, koja su ujedno ispisana na svakom od njih, sve sto smo razumeli. Pa opet, daleko od toga da je voznja bila nezanimljiva. Milena mi je prepricala kako je procitala da se za jedan od ghatova veruje da se sam Brahma spustio, dok je na drugom Brahma zrtvovao 10 konja. Postoji i nekoliko ghatova koji sluze za kremacije. Jedan od njih, onaj koji se nalazi i na fotografijama, je poseban. Naime, hindusi se ne kremiraju posle zalaska sunca. Medjutim, kako je broj ljudi koji zeli da bude kremiran u Varanasiju ogroman, ovaj ghat po imenu Manikarnika radi kremacije 24h. Jedan gost hostela, koji je Indijac, rekao nam je da se na tom ghatu uradi oko 20 kremacija na sat. Moze delovati morbidno, ali to je deo kulture zemlje koju obilazimo.

Posle podne provodimo mirno u hostelu, cekajuci nocni voz za Agru. Za kraj sam ostavio malu triviju – pepeo Dzordza Harisona je po njegovoj zelji rasut u Gang u Varanasiju. Tako da, ako ste pored YouTube-a, za kraj teksta pustite neku pesmu od Beatles-a. Mozda Hey Jude? 🙂

LEAVE A COMMENT