Loading

Where do you want to travel?

Your journey will lead you to famous domestic and foreign beauty spots.

Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Processed with VSCO
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna
Annapurna

Was it all worth it? / ABC trekking

Ovaj tekst pisem nakon zavrsenog penjanja. Tako da bih krenuo s kraja. Tacnije sredine, jer u sredini ovog puta bilo je to po sta smo isli. Presli smo dosta. Sedam dana penjanja i spustanja i penjanja. Litri prelienog znoja, nakon mnogo litara prokuvane vode koju smo pili. I crnog caja. I opet znoja i smrzavanja na nula stepeni. I ne-tusiranja na tih istih nula stepeni. I sedam vegetarijanskih dorucaka i sedam vegetarijanskih ruckova. I upala i povredjenih kolena. I slabog sna. I bolesti visine. I stepenica, stepenica, stepenica, stepenica.Postavlja se pitanje – was it all worth it?

Osmog oktobra krecemo iz Pokhare za Nayapul. Iako nam je gazda hostela rekao da nemamo bus pre 7:30, odlucili smo da budemo na stanici pre 7. Decko koji radi za recepcijom nam je pozvao taksi. Rekao je da je ugovorio cenu od 500 rupija, sto bila cena koju je i gazda pominjao prethodno vece. Kao i svi Nepalci s kojima smo se susretali, i ovaj momak je bio veoma ljubazan. Terao je kosu unazad i bio je prilicno razrok, zbog cega mi je bilo zao kada bih razgovarao sa njim.

Taksi je ubrzo stigao i krenuli smo ka stanici. Voznja,  koja je trajala nekih 15 minuta , pokazala nam je da je drugi kraj Pokhare  siromasan isto kao i Katmandu. Doduse, kako je put bio asfaltiran, stanje je delovalo za nijansu bolje. Prolazimo pored velike travnate povrsine gde se trenira fudbal. Na „glavnom“ dva tima vec igraju trening mec. Nekolicina momaka trci oko poljane, dok se u daljem uglu 10ak momaka zagreva. Dvojica nose Realove dresove, ali ne stizem da vidim da li se loze na Ronalda.

Stanica na kojoj stoji 2 autobusa i nije prava stanica. U putanju je poljana pored dvospratne zgrade odakle putnici polaze u razlicite delove Nepala. Taksista nam pokazuje na jednu improvizovanu malu garazu gde se prodaju karte i odlazi uz pozdrav. Stajemo u red, ali shvatamo da se ovde to ne postuje. Ljudi te zaobilaze i pokusavaju da se sto blize priblize metalnoj zicanoj ogradi kojoj na dva mesta fale sipkice u velicini 10x10cm. To je prostor kroz koji se vrse transakcije. Medjutim, nije kao da mora tako s obzirom da putnici koriste ostale prostore izmedju sipkica. Stizemo nekako na red. Morali smo nekako da se zagradimo, a hvala bogu veci smo od 3/4 Nepalaca. „200 rupija po putniku“, kaze jedan od cetvorice radnika iza resetaka. Mislim, da ostala trojica sluze vise u svojstvu druzenja, nego sto rade tu. Ulazimo u bus.

Do tog trenutka smo lokalne autobuse vidjali samo sa strane po ulicama, bez da smo koristili ovaj vid transporta. Vozilo je dosta kratko. Rekao bih pola duzine beogradskog gsp-ovog autobusa (onog kratkog bez harmonike). I visina mu je niza od nasih buseva. Nisam se setio da pogledam, ali pretpostvavljam da je proizvodjac indijska TATA. U Nepalu 90% saobracaja cine vozila ovog proizvodjaca. Pretposlednja dva sedista sa obe strane su bila prazna, pa sedamo desno. Usko je. Veoooma. Ne samo sto nam kolena udaraju u sedista ispred, nego je i sirina samog dvoseda pravljena za  1 i po coveka bilo koje zapadne zemlje. To dovodi do toga da ce mi pola dupeta i desna noga visiti narednih  2 sata u  vazduhu lokalnog autobusa. Tokom puta putnike ce sa prednjeg dela vozila posmatrati slika Shive. U 6:45, kada smo se ukrcali, od 20 mesta 5-6 je bilo slobodno. U 7:20, autobus je bio pun, ukljucujuci sedeca i stajaca mesta, kao i mesta na krovu. U 7:28, stigao je bus iz nekog drugog mesta, kada je 10ak putnika preselo iz tog u nase vozilo. Jedan od vozacevih pomagaca (obicno idu po dvojica tokom voznje i sede u zasebnom delu sa vozacem, ogradjeni staklom od ostatka mase), dolazi sa spoljne strane autobusa do prozora neznatno ispred naseg „jednoiposeda“, otvara prozor i penje se ulazeci do struka, te pocinje na nepaskom  ajmo-malo-kasredini frazu. Razlika od nasih buseva je ta sto on to radi obracajuci se svakom putniku pojedinacno (ne znamo jezik, ali kaziprst koji pokazuje pocetnu i krajnju tacku kretnje putnika dovoljan nam je argument). Kada su stvari i putnici bili na broju, a broj je znacajno prelazio pretpostavku proizvodjaca, autobus je krenuo.

Voznja do Nayapula traje oko 2 sata uz obaveznu petnaestominutnu pauzu, koja ce se, naravno, desiti bas pre mesta naseg silaska. Ljudi cavrljaju i smeju se. Imam osecaj da svi pricaju zajedno. Glavnu rec vode covek i zena sa sredine busa, dok se svi ostali smeju i dobacuju. Jedino nas dvoje, kao i dva starija holandjana nismo u konverzaciji. Osim nas, svi izgledaju kao klasicni  Nepalci razlicitih profila – starije punije zene koje izgleda da idu na rad u polju, skolarci koji idu u skolu ili se iz nje vracaju, stariji muskarci koji mogu raditi bilo koji posao. Bio je i jedan decko od 16-17 godina koji je odstupao od pravila noseci pretezno teksas i velike slusalice. Pre nego sto je autobus uopste krenuo, obratio mi se pitanjem: „American?“. „No, Serbian“ odgovio sam uz pitanje da li ovaj autobus stvarno ide za Nayapul. Odgovrio je da nije cuo za mesto, pa je upitao ostale putnike koji su njemu i nama dali potvrdan odgovor ( double check u Nepalu nikad nije na odmet). Ubrzo je nestao sa mesta pored naseg, ali smo ga kasnije videli kako silazi u nekom od bezimenih sela (vozio se na krovu ustupivsi mesto dvojici starijih Nepalaca).

Stanje puteva je ok. Kako nema linije koja razdvaja kolovoz, deluje mi da na njemu nema ni dve cele trake. Posto uglavnom iz drugog pravca nema vozila, moje razmisljanje ostavljam po strani. U daljini, beli vrhovi nas sve vreme vuku ka sebi. Blize od njih su zelena polja, koja cine voznju prijatnom za oko. U prolasku kroz razna mala naselja vidjamo dosta dece koja se vracaju iz skola. Zanimljivo je da u svakom, ali doslovnom svakom naselju deca u skolama nose uniforme. Simpaticna su dok jure sa kosuljama, u bermudama ili suknjama, noseci kravatu i ranac koji je  po pravilu veci od njih samih.

U Nayapul stizemo oko 9:45. Bilo je malo problem izgurati se sa putnicima koji su isli dalje, ali uspesmo. Vidimo nekoliko trekera i nosaca kako odmaraju i spremaju se ili za polazak ili za bus ka gradu. Na „stanici“, koja je samo prosirenje puta, nalaze se jos dva ducana. Kupili smo u jednom od njih 2 pakovanja Oreos keksa. Da se nadje. I krecemo. Put vas vodi nadole ka samom mestu Nayapul. Selo smo po sebi nema nista posebno. Niz trosnih kuca sa leve i desne strane, koje mahom poseduju prodavnice ovoga i onoga je sve sto se moze videti. I jedan pacov koji se nedaleko od nas zavukao u rupu. Na kraju niza kuca, zemljani put se nastavlja nadesno pored recice. Mi ga pratimo, kako bismo na kraju presli na drugu obalu preko klasicnog betonskog mosta. Sati je priblizno 10, a sunce je vec dosta jako. Na drugoj strani mosta nalazi se i selo Birehanti, koje je jedino bitno jer se tu cekiraju dozvole za treking. U klasicnoj maloj kucici, klasicni mali brka ce vam lupiti pecat u knjizicu i zapisati podatke. Na taj nacin, organizacija koja je zaduzena za pitanja trekinga ima informaciju da su neki Despot i neka Milena usli na stazu. Ako nas pojede medved, potrazice nas kada za 10 dana ne odradimo check out.

Izlazimo iz ofisa i krecemo ka levo krecuci se uz planinu, dok nas desne strane  u suprotnom smeru mimoilazi reka. Annapurna sanctuary trekking, koji se tako zove po oblasti  Annapurna, formiran je da traje maksimalno 10 dana. Medjutim mnogi su iz stava da se moze zavrsiti i brze, cime cemo se i mi voditi. Osim Annapurne, u Nepalu postoji niz drugih treking staza, ali mi smo se iz nekog razloga odlucili bas za ovaj. Tokom tih 10 dana plan je da se sa 1070m popnemo na 4130 metara, do mesta koje se zove Annapurna Base Camp (ili skraceno ABC). Posto nam je ovo bio prvi dan, nismo znali sta da ocekujemo, te smo svako malo vadili mapu i pratili put ispred.

Mapa kosta 200 rupija. Moze se kupiti u Katmanduu ili Pokhari. Ukoliko niste sigurni u svoju sposobnost citanja karte, ili jednostavno ne zelite da setate sami mozete u istim ovim mestima iznajmiti vodica. Nisam siguran za cenu, ali pominjala se cifra od 20 € po danu. Mi smo, naravno, smatrali da nam vodic ne treba, sto se ispostavilo kao ok odluka. Staze su veoma jasno oznacene, a tokom nasih 7 dana trekinga, svega dva ili tri puta smo pitali lokalno stanovnistvo za pravac. Osim vodica, mozete iznajmiti i nosaca. Meni je ovo delovalo dosta debilno, ali sam video dosta starijih ljudi koji se mozda ne bi ni uputili na ovakvu avanturu bez nosaca.

Prvog dana hodali smo nesto vise od cetiri sata. Put je bio ravan, zemljan i uglavnom blagog nagiba. Sa obe strane prati nas zelenilo polja pirinca i retkih sumovitih predela. Suncano je sve vreme, te nakon sat vremena ostajemo bez vode. Iz tog razloga stajemo u lodge u mestu Chimrung. Gazdarica, punija Nepalka, pomalo blesave naravi nudi nam sve i svasta. Uzeli smo ledenu Coca-Colu da je podelimo na mestu. I ledenu vodu za poneti. Dok je Milena bila u toaletu, ova je pokusala da proda i neki obrok, ali nismo bili gladni. Kasnije u putu, Milena ce mi reci da je videla flasu votke u toaletu. Moguci uzrok gazdaricine lucidnosti.

Oko 2:30 stizemo do mesta Kimche. Put je postao dosta strmiji, sunce nas je peklo i bili smo umorni. Kako nismo bili sigurni kada sunce zalazi, ostajemo u jendom od tri lodge-a, u ovom mestu. Bio je to pristojan smestaj sa pristojnom hranom i dvema veoma nasmejanim radnicama. Ovo je bio ujedno i poslednji lodge u kom smo imali zasebno kupatilo.

Lodge je smestaj u kome mozete prespavati tokom trekinga. U sustini predstavlja manju ili vecu kucu, na jedan ili dva sprata u kojoj postoji odredjeni broj soba. Taj broj je retko manji od pet i veci od deset. Sobe mogu imati razlicit broj kreveta; obicno 2,3 ili 4. Kupatila su zajednicka i uglavnom se nalaze na krajevima kuca. U sobama osim kreveta, eventualno se moze naci nocni stocic. Zidovi izmedju soba su tanki, mahom od iverice ili gipsa. Osim „spavaonice“, lodge-vi imaju svoju prostoriju za obedovanje. U pitanju je prostor koji obicno zauzima 70-80 kvadrata. Veliki stolovi, kojih uglavnom ima dva, a za koji moze sesti veci broj ljudi istovremeno, smesteni su u sredini. Manjih stolova uglavnom nema, a ukoliko ih ima, oni su deo spoljne garniture. Ostali deo prostorije zauzimaju kreveti, koji su poredjani uz zidove. Ovi kreveti sluze za vodice i nosace ciji klijenti ostaju u smestaju.

Cena smestaja je presmesna – 150 rupija (150 dinara) po coveku. Medjutim, smestaj nije ono od cega vlasnici lodge-va zive. Glavna zarada ide od hrane, kao i drugih usluga koje vam lodge pruza. Te usluge variraju, ali negde ce vam naplatiti tus ili wi-fi. Cene opet nisu velike – 150 ili 200 rupija. Sto se tice hrane, ona je standardizovana za sve lodge-ve. To znaci da kada u jednom smestaju vidite menu, videli ste ga za sva mesta. On podrazumeva  jela sa pirincem, spagete, makarone, jaja u svim oblicima, supe, prolecne rolnice, picu, cajeve, sokove, palacinke… Hrana je vegetarijanska, obilna i ukusna. Cena varira kako se krecete ka vrhu, ali ne drasticno.  Mi smo prosecno na smestaj, hranu i pice davali oko 20 dolara po danu, sto za dve osobe i nije mnogo. U lodge-ima nema grejanja, a tek u ponekom cete naci uticnicu u sobi gde biste napunili telefon.

Isplanirali smo ustajanje drugog dana trekinga za 5:15. Kako je u tom trenutku u dolini jos bio mrak, lupio sam „snooze“ pa smo ustali 10 minuta kasnije. Pakovanje, placanje i polazak. Kako nismo navikli da doruckujemo rano, odlucilu smo da prvi obrok tog dana imamo u sat vremena udaljenom Ghandruku. Procitali smo da u tom selu postoji pekara sa Nemackim pecivom, pa smo odlucili da proverimo. Napustanjem sela Kimche, napustili smo i poslednje mesto do kog mogu doci motorna vozila. Ujedno smo poceli da se penjemo stepenicama.

U blogu koji smo citali o Annapurna Sanctuary trekingu stoji podatak o trinaest…   dramska pauza…   hiljada stepenica. Nismo brojali, ali po nasem iskustvu ima ih beskonacno. Neke su niske, a neke i preko 40cm. Neke su od kamena, neke od dasaka, a neke i prirodne – od ogromnog korenja drveca. Neke su klizave, neke su prasnjave, neke jedva vidljive.

Nemacka pekara se nalazi na samom ulasku u Ghandruk, te smo je lako nasli. Ja sam uzeo pecivo sa cimetom, dok je Milena jela cokoladni krosan. Uzeli smo po caj i dorucak je bio kompletan. Nastavili smo put nakon pola sata. Od Ghandruka koji je na 1940 do Komronga na 2250 metara nadmorske visine bilo nam je potrebno oko 2 sata. Stepenice su i ovde nemilosrdne, te smo po stuzanju u selo, napravili petnaestominutnu pauzu. Popili smo caj i sok, a mir su nam narusavali pomalo iritantna grupa troje Amerikanaca koji su izgledali ko dzi-aj-dzojci. Naknadno je jedina devojka u tom drustvu spomenula da je bila u marincima, cime smo potvrdili svoje predrasude.

Put do Chomronga, sela gde cemo prespavati drugo vece, vodi preko sela Kimron. Kimron se nalazi u dnu doline, pored reke i viseceg mosta koji treba preci. Zakljucak – od Komronga (2250m) do Chomronga (2170m), a koji se vide preko brda, idete sat i po dole, pa dva sata gore. Stepenicama. I to je dosta frustrirajuce 🙂 Bas u to vreme, zvuci prirode poceli su da se komesaju sa psovkama iza moje glave. Milena je kukala: “ E pa Milena, neces ti meni vise na planinarenje“, “ Na vrsku cuku bi da se penje“, “ Ma j****m ti stepenice u ko ih izmisli“. I tako dva sata 🙂

U Chomring stizemo oko 16h. Tog dana smo setali oko 9 sati. I propisno se raspali. Usli smo u prvi lodge, koji se zove Fish tail. Iskreni, dugo nismo imali pojma zasto mu je dato to ime, da bismo po povratku u Pokharu videli magnet na kom stoji Machhapuchhre uz prevod Fishtail. Ovo je jedan od vrhova koji okruzuju Annapurnu, a koji je visok 6997 metara.

Lodge je na dva sprata, ima toplu vodu i struju u sobi, te punimo uredjaje. Za klopu uzimamo pirinac sa jajima  povrcem, kao i jaja sa lukom i sirom. Izvrsno i pozamasno. Pijemo crni caj. Milena uzima i palscinku sa limunom. Ispostavice se da su nikakve. Pokusaj americkih palacinki, samo tanje i prelivene nekim limunovim sirupom. Tokom vecernjeg ispijanja caja upoznajemo dvojicu Bugara. Culi su nas kako pricamo te se prvi ubacio u razgovor. Bio je pomalo sirovina, kratko osisan i pojacanog glasa. Ali bio je zanimljiv. Pricali smo na bugarsko-srpsko-engleskom, ogovarajuci dvoje korejaca koji su bili do nas. Drugi Bugarin je delovao nesto starije. Negde oko 35 godina, neuredne kose, brade od par dana i sa naocarima. Bio je cutljiv, ali je nakon sat vremena skinuo duks da nam pokaze koju majicu ima. Partizan FK. Pogresan klub decko 🙂 Uglavnom, ponudise nas rakijom koju nismo odbili. Bila je ok. Ubrzo smo i otisli na spavanje, a Bugare smo culi i nesto kasnije kako se pijani cerekaju.

Osim Bugara i Korejaca, u Fish tail-u su bili i trojica Spanaca, kao i simpaticni par iz Atlante, sa kojima smo dosta pricali. Sretali smo ih posle jos na par mesta, ukljucujuci i ABC. Osim ljudi iz lodge-a, tokom trekinga srecete bezbroj ljudi sa kojima se mimoilazite i sa kojima uglavnom razmenjujete jedino „Namaste“. Osim ljudi na trekingu, videcete i dosta nosaca koji izgledaju vise nego umorno noseci na svojim ledjima 30, 40 ili 50 kilograma zakacenih za celo. Milena ih je redovno pozdravljala, na sta bi ovi odgovarali, dok sam ih ja cutke zaobilazio zamisljajuci kako ce se raspasti budu li i pokusali da mi odgovore. Osim svih njih, na putu do Chomronga zaustavile su nas dve devojcice, od kojih je manja imala oko 7, a starija oko 10 godina. Mladja je bila manje stidljiva pa je trazila da se fotkamo. Uslikao sam ih zajedno sa Milenom, a onda su nam trazile pare. Kasnije sam se salio sa Milenom da je ovo moderan oblik prostitucije. Dali smo im po 5 rupija, da se ne uobraze 🙂

Sutradan, od Chomronga do mesta Himalaya (2920m), bilo nam je potrebno oko sedam sati. Stepenice su nas i dalje maksimalno umarale, a vegetacija se znacajno promenila. Umesto polja pirinca bili smo okruzeni gustom sumom, uz dosta paprati, mahovina i trske. Ujedno smo ovde uspeli da vidimo i jednog majmuna koji je preskakao izmedju grana. Ispostavice se da osim njega i jedne zmije, divljih zivotinja se bas necemo nagledati. Domacih, sa druge strane ima na pretek. Videli smo ogroman broj koza, ovaca, bikova, konja i magaraca koji su zamenili motorna vozila na prostoru od Kimche-a do Chomronga. Ostatak puta do ABC-a, ljudi su ti koji tegle robu. Momenat domacih zivotinja bitan je zbog jos jedne stvari – balege. Vec pomenuti deo puta od Kimche-a do Chomronga prepun je balege koja ce vam otezavati kretanje. Jer osim stepenica, kod kojih morate da se koncentrisete, morate da razmisljate kako da vam cipele ostanu nekualjane. Na kraju cete se predati – bitno je da nije sveze.

Sam put do sela Himalaya nije bio posebno dinamican. Klasicno penjanje i spustanje kod mesta Bamboo, gde je Milena opet malo kukala. Ispostavice se da je ovo spustanje ujedno i najvece prokleto penjanje u povratku. Ali o tome kasnije. Ovaj dan je obelezio i jedan peh – moja desna cipela je „prozevala“ odvojivsi prednji deo djona od ostatka. Privremeno smo resili problem, vezivanjem djona uckurom iz mojih pantalona.

Stigli smo u Himalaya-u, i u jednom od dva lodge-a potrazili smestaj. Gazda je pitao koliko ljudi. Na moj odgovor „Dvoje“, odgovoruo je da nema. “ Ok, thanks“, a u sebi mu je*em majku. Lik je cuvao sobu za vise ljudi, pa nije hteo da nam je izda. U drugom lodge-u nam je gazda izdao trokrevetnu sobu uz uslov da ukoliko dodje jos jedna osoba, moramo da podelimo prostor. Iskreno smo se nadali da niko nece doci. Nije u pitanju problem sa ljudima. Problem je sto sama soba ima 9 kvadrata i 3 kreveta. Dva su spojena, a izmedju 2 i 3 postoji razmak od tricavih 10 cm. Niko nije dosao. To vece pala je i prva kisa, a mi smo podelili picu koja je bila ukusna. Ostatak Himalaya-e upamticemo kao mesto bez ukusa.

Cetvrti dan, odnosno 11. oktobar, bio je hladan na 2900 metara nadmorske visine. Prvi put smo obukli jakne i vec oko sedam krenuli smo ka vrhu. Dorucak je bio planiran za selo Deurali, na oko sat vremena penjanja. Dorucak klasika, uz obavezan caj. Tu smo sreli par „seniora“, te je Milena dosla na ideju da ih pitamo za lepak kako bismo zalepili moju cipelu (ipak su stariji spremni na sve). Ovo se ispostavilo kao dobra ideja, posto je prvi od njih, simpatucni amerikanac koji zivi u Skotskoj imao malo lepka u torbi. Dok smo cekali da se cipela osusi, pricali smo sa njim o Srbiji. Bio je iznenadjem nasim engleskim, pa konstatovao da, ako svi u Beogradu pricaju tako engleski, nece imati problem da poseti nasu prestonicu. Zahvalili smo se i pozdravili i njega i njegova tri druga iz Bostona.

Prethodne noci smo imali prve simptome visinske bolesti – kratak dah, vrtoglavica. Budili smo se tokom noci bezbroj puta. Zbog svega toga uzeli smo po jednu tabletu Diamox-a koju nam je Bikram preporucio. Ne mogu da tvrdim, ali nakon nekog vremena, da li zbog dorucka, promene terena ili tablete, penjanje je zaista postalo lakse. Nakon 4 sata pesacenja, stigli smo u MBC ( Machhapuchhre base camp) koji je pretposlednje mesto na usponu. Tu smo pravili pauzu od 45 minuta, da bi se pripremili za poslednju deonicu i popili caj. Sedeli smo saparom iz Holandije, koji su bili prilicno zanimljivi. Milena je spomenula put oko sveta, na sta je devojka postavila ocekivano pitanje: „A cime se vi bavite?“ 🙂

Nakon objasnjenja da nismo orobili banku i zavresnog caja krenuli smo dalje. Pre samog polaska, gazda je ispred nas na 10 stepeni skinuo majicu i oprao kosu, na odusevljenje preostalih 5-6 stranaca u tom lodge-u. Ja sam negde u isto vreme otisao do wc-a, gde se neki Remi potpisao 2013. godine. Holandjani ostaju da prespavaju, mi odlazimo. U medjuvremenu se vegetacija opet promenila. Visoka nadmorska visina i niske temperature oblikovale su pejzaze farbajuci ih u braon i zutu boju. Niska trava, pomenutih boja, mestimicno je prekidana stenama koje su bile dosta tamnije nego pre. Pored stenovitog puta je tekla reka, a oblaci i magla bili su jako nisko, sto nam je onemogucavalo da vidimo bele vrhove. Nakon 3 i po dana kretanja ka severu, put nas vodi ka zapadu.

U ABC stizemo oko 14:00, nakon sat  i po setnje od MBC. Predeo je bio dosta zanimljiv i mene je podsetio na slike sa Islanda. Pred sam ulazak u selo, stoji tabla dobrodoslice i jedan Japanac koji je stigao minut pre nas i koji radosno dize ruke od srece. Digao bih i ja, ali sam mrtav. Medjutim, u sebi prstim od srece. Emocije me „pucaju“ jer toliko truda se najzad isplatilo. Nije to bog-zna-kakva nagrada, ali stigao si dokle si namerio, ulazuci svoje vreme i napor i srecan si zbog toga.

Uzeli smo sobu u prvom lodge-u na koji smo naleteli. Stvarno je bilo svejedno. Bili smo preumorni da bi birali. A i onako su svi isti. Na vrhu ih ima 5. Usavsi u sobu, Milena i ja smo nekako precutno, uz zagrljaj cestitali jedno drugome na ovom lepom trenutku.

Sa zadnje strane sela je ivica provalije. Visina je desetak metara, a u dnu kamenolom. Stariji Holandjanin, koga smo ponovo sreli, spomenuo je termin kamenog glecera.Nisam se setio da izguglam, a i da jesam, brzine interneta u Nepalu su pravi covekov neprijatelj. U svakom slucaju, povrsina u dnu siroke provalije izgledala je kao povrsina Marsa. Fali samo Svarceneger pa imamo „Totalni opoziv“.

Pored ivice je i par memorijalnih stubova na cijim vrhovima se viore prepoznatljive nepalske zastavice. Na stubovima slike ljudi koji su poginuli u nizu ekspedicija, ukljucujuci i ekspedicije u aprilu 2015. Veoma potresan kadar.

Vece smo proveli u “ kuhinji“ lodge-a. Bilo je tu dosta ljudi. Otac i sin iz Francuske, zajedno sa svojim vodicem i par vodica sa strane igraju neku igru bacajuci kockice. Stariji nosac, sa preko 50 godina dugo ih je posmatrao. Delovao je pomalo tuzno tako sam u uglu, ali su ga ostali pozvali kada se upraznilo mesto i on se prikljucio. Dok smo mi sedeli u jaknama, jedan mladi vodic bio je bos. Na sam pogled na njegova bosa stopala, prosla bi me jeza. Ubrzo je ispred nas seo bledi i mrsavi decko sa kacketom ispod kog su virili dredovi. Poreklom je iz Sakramenta, ali poslednjih 5 meseci radi u Nepalu, pomazuci unesrecene zemljotresom. Hodao je deset sati tog dana, i za jedan dao presao koliko smo mi za prethodna dva dana. Sretali smo ga mestimicno u povratku sa vrha, ali mislim da ga nikad nismo pitali za ime.

Tokom noci, opet smo se budili nebrojano puta. Bilo he dosta hladno, dah nam je bio kratak. Milena je osecala pocetke prehlade, a i meni je nos bio zapusen. Te veceri, kao i prethodnih, legli smo rano. Mislim da nije bilo ni 20h, ali od tolikog hodanja covek jednostavno kasnije nije ni za sta. Alarm smo navili za 5:30.

Dugo ocekivano jutro je konacno doslo. Tokom petnaest (brojem 15) minuta, u prilici smo da gledamo pojavu koji je stariji Holandjanin nazvao „White theatre“, nakon cega se oblaci ponovo spustaju. Prolaze vam kroz glavu sva cimanja, svi bolovi, sav znoj koji ste prolili, sve stepenice i hladnoca. Meni ujedno kroz glavu prolazi monolog filma Football Factory:

After all that you really do have to ask yourself if it was all worth it… course it fucking was!

Pogled na golijate od 7000 metara koji vas okruzuju prakticno je nestvaran. Osecate se veoma malim i nebitnim shvatajuci da stojite pred cudovistima starijim od svake civilizacije. Ujedno kapirate da mesto na kom stojite zasluzeno ima nadimak White theatre.  Podseticu da smo u tom trenutku bili na 4130 metara nadmorske visine, a opet smo bili dole. Na trenutak sam pokusao da zamislim kako izgleda planina od osam hiljada metara, ali brzo sam odustao. I ovo je dovoljno. Sunce je pokusavalo da se probije sa istocne strane, ali nismo uspeli da ga ugledamo. Oblaci i magla su ga pretekli, cime je “ show“ bio gotov. Spakovali smo se, popili caj, platili sve troskove i krenuli.

Nepunih 10 minuta spusta bilo je potrebno da naletimo na ona tri spanca. Peli su se ka vrhu, veselo javljajuci nam  se uz osmeh. Prosli su nekih desetak metara iza nas, kada sam se okrenuo i viknuo „Oj!“ Trojka se okrenula, a ja sam kleknuo i uz visoko podignute pesnice vikao „Victory“ kako bih proslavio pobedu srpskog tima nad crvenom furijom. Sekund kasnije, Milena me je udarila po ramenu i probudila iz mastanja. Isli smo ka dole.

Spust je bio tezi nego sto smo ocekivali. Milena je dobro povredila koleno, dok sam ja dobio prve upale misica. Pa ipak, prvog dana presli smo duzinu puta za koju nam je ka gore bilo potrebno dva dana. Te prve veceri spavali smo u mestu Sinuwa, gde su stanovnici sela, kao i ceo Nepal, slavili Bijaya dashami. Uvece, nakon vecere, bili smo u prilici da slusamo lokalne pesme koje su pevale iskljucivo zene i gledamo plesove koje su izvodile zene ili su se igrali u parovima. Svakako nesvakidanje iskustvo. Tusiranje toplom vodom se u ovom mestu naplacivalo 150 rupija, sto smo saznali tek po dobijenom racunu. Pa ipak, kada nam je devojka za recepcijom vratila duplo veci kusur, nismo zeleli da se „revansiramo“.

Drugi dan povratka bio je isto tako naporan. Upale i Milenino koleno su nas dosta usporili. Desna cipela je drugi put izgubila djon i tu je bio kraj. Nastavio sam put sa jednim visim i jednim nizim djonom. Jedan od vodica kog smo sreli i u ABC-u i u Sinuwi, predlozio nam je da idemo u lodge „Namaste“ u mestu koje se zove Tolka. Mislili smo da samo namesta posao nekom svom prijatelju, ali se ispostavilo da je smestaj zaista jedan od lepsih. Tog dana setali smo skoro 9 sati, te sam posle vecere u 19h odmah zaspao i probudio se ujutru. Sa istim vodicem smo dogovarali prevoz busem do Pokhare, ali kada je rekao cifru od 25 dolara za nas dvoje, ljubazno smo se zahvalili.

Treci dan spusta, ujedno i poslednji dan trekinga isao je opet tesko. Milena je prethodno vece upoznala par iz Francuske, pa je sa njima dogovorila da podelimo taxi do Pokhare. Na taj nacin, umesto pomenutih 25, prevoz smo platili 5 dolara. Tog dana, hodali smo 5 sati, a po povratku u grad narucio sam hamburger.

p.s. ni druga cipela nije prezivela. Njen trag (djon) zauvek ce ostati u selu Dhampus na rubu Himalaja

Dan posle sutra

Pokhara

Pokhara za pocetnike

Kathmandu

Usrana sminka defilira

2 Comments

  • Dr No

    Ameri i njiova vojska, nekad imam utisak da su svi u mladjim godinama bili po vojskama, obilaze svet ljudi.
    Jbt ceo dan se penjes uz stepenice, to me podseca na beskonacnu proizvodnu traku

    22. oktobra 2015. at 02:41
    • admin

      Ma ludilo sa stepenicama. Ali i da smo znali, ne verujem da bismo odustali 🙂

      24. oktobra 2015. at 07:36

LEAVE A COMMENT