Loading

Where do you want to travel?

Your journey will lead you to famous domestic and foreign beauty spots.

Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO

Okršaj kod El Nida i punjene paprike

Od krajnjeg severa Luzona pa do ostrva Palavan na jugu Filipina potrebno je trideset sati, da ne kažem dan i četvrt. Verovatno postoji i neki brži način, no verovatno je da brže u ovom slučaju znači i skuplje, te smo odlučili da potraje. Džipni do Banuea, noćni autobus do Manile, Uber do aerodroma, avion do grada Puerto Princesa, kombi do El Nida, tricikl do hotela. Kada je saldo pokazao na već pomenutih dan i četvrt, a časovnik na 22h tog desetog januara, obreli smo se u gradu El Nido. Šezdesetolitarski „backpacker“ i njegov upola manji brat već su sleteli na pod sobe čija smo vrata zalupili na putu do malog bara koji se nalazi na račvanju dva puta. „Angle bar“ je na samom ulasku u grad i sasvim slučajno pored našeg hostela, te je logično bio mesto gde bismo popili pivo pre spavanja. Dizajn prostora, osim šanka koji je napravljen od korita broda, ne poziva na divljenje. Flaše žestokog pića vise sa zida dok je tu i tamo bilo poneko neonsko svetlo. Par stolova u bašti je prazno, a kako je 5-6 prisutnih gostiju sedi za šankom, odlučujemo da im ne damo mira. U trenutku kada smo naručili dva piva, dva Red Horsa kao najisplativiji i najnekvalitetniji brend u sastavu španskog San Migela, konobar je dobacio nešto jendom do momaka koji su sedeli pored nas. Učinilo mi se poznatim, pa sam pitao konobara na engleskom odakle je, da bi mi on odgovoriio da je iz Slovenije. „A ovo troje ovde su iz Hrvatske“, reče on pokazujući na dva momka i devojku za šankom. Tu se oduševismo jedni drugima pa stadosmo da se takmičimo ko će platiti svaku sledecu turu. Njih troje su iz Zagreba i ugrabili su tri nedelje odmora kako bi se odmorili na Filipinima, dok je Slovenac Matevz tu već četiri godine. Živeo je prvo u Puerta Princesi, najvećem gradu na ostrvu, a onda se preselio u El Nido zbog jedne lokalne devojke i posla u „Angle bar“-u.

Nakon par sati takmičenja rezultat je bio nerešen na zadovoljstvo sve tri strane. Malo blesavi od piva rastali smo se od druge dve reprezentacije. Hrvate više nismo videli; devojka se vratila za Zagreb, dok su momci otputovali na još „tjedan“ dana u poznato letovaliste Borakaj. Matevza bismo videli jos par puta u baru i jednom dok je jurio na svom mopedu kroz ulice El Nida. Kasnije nam je rekao da je išao na šišanje.

Kad smo kod El Nida, grad je najjednostavnije definisati kao – letovalište. Nešto poput grčkih gradića na obali mora koji u „onoj glavnoj“ ulici nude sve. Ta glavna se ovde proteže od ulaska u grad do gradske plaže. Sa obe strane je niz malih uličica u kome su hosteli, bungalovi, radnje i restorani. Postoji jedan teren za košarku, jedna (normalno) opština u kojoj su jedina dva bankomata, jedno brdo koje se strmo nadvija nad gradom. Gradska plaža je višenego prljava i služi isključivo da bi se turistički brodovi usidrili preko noći. Jedna pekara je na polovini glavne ulice , a pecivo koje se tu prodaje znatno zaostaje za evropskim. Rikše su ovde veoma napadne, a slede ih prodavci u turisičkim agencijama koji nude svoje ture. U El Nidu ture su standardizovane – postoje A, B, C i D tura i svaka podrazumeva obilazak nekoliko ostrva, uvala i laguna. Sa druge strane smeštajni kapaciteti nisu standardizovani. Za razliku od Indije ili Evrope, soba od 20 dolara je na Filipinima mačka u džaku. Za 10 dobijate horor, sa 50+ ste (skoro) sigurni. Ono sto dodatno otežava traženje smeštaja je što se samo skuplji hoteli nude na poznatim „booking“ sajtovima. Jer ovim drugima to ne treba (probajte da osetite dozu sarkazma u ovoj rečenici).

Kada smo kod pomenutog hotelijerstva i biznisa generalno, na Filipinima postoji jedno nepisano pravilo – ako je uspešan biznis, vodi ga stranac. Ili barem neko ko je živeo „outside“. Naš je utisak da su Filipinci pomalo neinventivni i nekreativni, a od nekolicine stranaca koji su ovde vodili svoj posao dobili smo isti termin – lenji. Da li zbog istorije u kojoj su bili španska kolonija ili nekogdrugog razloga, tek mnogobrojni primeri koje smo viđali su išli u korist ove teorije.

Šta smo jos viđali? Videli smo prelepu prirodu u kojoj Palavan ne oskudeva. Prva dva dana smo proveli u sporijem tempu na plaži Las Cabanas koja se nalazi na deset minuta vožnje od El Nida.Veoma lepa plaža uz beli pesak i palme nudi i zalazak sunca od kojeg zastaje dah. Tu nam nije preostalo mnogo opcija osim da poput Bate Stojkovića i ostatka porodice Cvetković u „Varljivom letu 68“ ležimo zatvorenih očiju. Tirkizno more nudilo je możda i najbistriju vodu koju smo videli od polaska na put, a žeđ bi utolili ajs kafom. Drugog dana nam se u istom tempu pridružio i Rouven, te smo svo troje nastavili jednako lenjim tempom. Na povratku sa plaze trazili smo rikši da nas ostavi na pijaci. Kupili smo nešto jeftinog voća, a jedan prodavac nam je izabrao najslađi ananas koji sam probao.

Sutradan smo otišli na jednu od pomenutih tura. Konkretno bila je u pitanju tura C, na kojoj su osim Rouvena i nas bili dvojica Kineza, francuski par i cela porodica iz Slovenije. U sklopu ture smo iznajmili i maske za ronjenje, a prva destinacija je bila upravo jedna uvala gde smo ronili sa kornjačama. Jedna koju sam spazio bila je skoro pola metra velika, a oko nje su kružile ribe mahom narandžaste boje. Potom nastavljamo prema takozvanoj skrivenoj plaži koja je sve samo ne skrivena. Desetak turističkih brodova usidrilo se ispred kako bi mnogbrojni turisti mogli da doplivaju do šupljine u stenama iza kojih je već pomenuta plaža. Za to vreme na krmama brodova pekla se hrana koja ce se služiti tokom ture. Bilo je preglasno. Najvecu buku pravila je grupa Korejaca koji nisu znali da plivaju, a koje je jedan od organizatora sa broda vukao uz pomoc šlaufa. Sama plaža bi bila ok da nije bila pretrpana ljudima. Ovako, daleko manje je atraktivna od skrivenih plaża koje smo viđali na jugu Portugala ili u Crnoj Gori.

Nakon toga smo posetili jednu plažu koja je takođe bila skrivena stenama, a gde je osim lepe prirode stajala neka građevina, najverovatnije hotel. Bio je isto tako skriven među stenama i zelenilom. Delovalo je kao da je napušten već godinama, a vodič nije znao da nam kaze više o tome. Mi smo iskoristili priluku da zavirimo u par prostorija gde osim prozora nije ostalo ništa. Ispred hotela su stepenice među stenama sa kojih se pruža lep pogled na zaliv. Jedan mali kružni trg, ne veći od deset metara u prečniku u sredini je imao statuu žene. Vodič je nešto promrljao da je trg služio za potrebe crkve, kao i da je statua doneta iz Italije. U tom polu saznjaju se vraćamo u brod i kratkom vožnjom stižemo do plaže na kojoj cemo ručati. Ručak je bio obilan uz meso, ribu, povrće i voće. Malo smo razgovarali sa veselom porodicom iz Slovenije. Dve sestre sa muževima, njihovi roditelji i mala beba jednog od parova odmarali su od hladne Evrope tokom tri nedelje. Zanimao ih je nas put, posebno detalji o usponu na Himalaje. Dali smo im adresu bloga; nadamo se da čitaju.

Poslednja u nizu bila je lepa plaža ispred koje se plavilo more izrazito tirkizne boje prepuno izrazito velikog broja meduza. Ova plaža ne bi bila posebna ni po čemu osim po tome štoo smo igrom slučaja upoznali i gladili jednu prijateljski nastrojenu kozu i napravili omaž fotografiju za naslovicu Nirvaninog albuma „Nevermind“. Oko 16 časova smo krenuli nazad prema glavnoj plaži malog primorskog grad El Nido gde je naša tura i završena. Uveče ćemo sa Rouvenom ići na večeru. Osim njega srešćemo i Mikaela, mladog i punačkog Nemca koji je neko vreme živeo u Meksiku. Doktorirao je mikrobiologiju, ali mu se smučila laboratorija pa je našao posao kao konsultant u jednoj kanadskoj kompaniji. Upoznali smo se nedelju dana ranije u Batadu na severu Filipina kada smo delili najlošiju porciju svinjetine ikada. Da bismo izgladili stvar, te večeri u El Nidu jeli smo najveći i najukusniji burito na ovom putovanju. Ostatak noći smo proveli huktajući zbog prepunog stomaka i uz Red Horse pivo koje nam je otežavalo situaciju.

U četvrtak ujutru ranimo i nalazimo se svo četvoro negde u glavnoj ulici El Nida. Plan je uzeti skuter i otići na sever gde navodno postoje lepe i veoma retko posećene plaže. Cene motora su obično oko 800 pesa, ali nam je jedan Filipinac ustupio dva za po sedam stotina. Sipali smo gorivo u jedinoj pumpi u gradu i kupili bezukusne kifle u pekari. Osim toga, kupili smo i kutiju krofni koje su bile mnogo bolje po pitanju ukusa i već pomenuti ananas. Za isti ananas nam je trebao nož pa smo i njega kupili kod uličnog prodavca. Sledi vožnja od oko sat vremena do plaže zvane Napkan. Put je do polovine dobar i asfaltiran da bi ga od polovine zamenila šljaka, rupe, pesak i poneka daska. Uz mnogo sreće i malo pameti stižemo do pomenute plaže. Tu postoje dva restorana od trske i jedan smeštajni objekat od istog materijala. Plaža se prostire u nedogled i levo i desno, a broj ljudi na istoj staje na prste šake. Ne razaznajemo ih jer sede stotinama metara daleko i tako ostaje do kraja dana. Razaznajemo samo netaknutu prirodu i talase koji „tuku“ kao da su ljuti. Iznajmili smo dasku za surfing u jednom od restorana, ali nismo imali većeg uspeha. Pojeli smo ananas i vratili se i vodu. Satima smo bili u istoj, a jedino je Mikael, kao istinski Nemac svetle puti bežao u hlad da ne izgori u potpunosti. Put u povratku je bio podjednako stresan do polovine. Pa ipak, vratili smo se netaknuti u El Nido.

U petak smo plovili za Koron, ostrvo do koga je potrebno sedam sati vožnje. Mali brod sa oko tridesetak stranaca ljuljao se do iznemoglosti. Nisam video nikoga da povraća, ali ne bi bilo čudno i da jesam. Od silnog ljuljanja većini prisutnih se prispavalo pa je brod u nekom trenutku zaposela velika masa isprepreplitanih tela usnulih turista. Negde oko 16 časova smo stigli u grafić Koron na istoimenom ostrvu, a vrlo brzo smo pronašli i povoljan smeštaj.

Grad je bio veći i ružniji od El Nida. Iznad u brdu su bili jedan veliki repetitor i nešto manji krst. Ispod grada nije bilo plaže, a samim tim ni kupanja. Ulice si bile pune smeća i ljudi, a restorani i turističke agencije nasumično su popunjavale prostor s obe strane puta. U jednoj od tih agencija smo rezervisali i turu – sledećeg dana, a bila je to subota, obilazićemo prirodne lepote Korona. Konkretno, kupaćemo se u dve lagune spojene pukotinom u steni jednostavnog naziva Twin. Zatim ronimo pored jednog od ostrva poput onih sa pozadina Windowsa gde korali menjaju boje u širokom spektru. Ručamo na drvenoj platformi u jednoj od uvala ostrva. Svega par desetina dalje ronimo i susrećemo se sa olupinom broda čija se korzija tamno narandžaste meša sa jatom šarenih ribica. Na posletku odlazimo i od jezera Kayangan koje je samo jedno u nizu slatkovodnih prostranstava koje ostrvo nudi. Na žalost, ili sreću, jedno je od dva jezera koja su otvorena za turiste, a da bi se do istog stiglo potrebno je stepenastim putem preći preko planine. Odatle, sve što preostaje je skočiti sa drvenog doka u bistru vodu. Scena je bila idilična uz mir koji je remetio povremeni skok nekoliko momaka sa stena. U istim stenama je bilo i pećina, a dno ispod nas se nije naziralo. Uživali smo rekao bih možda pola sata, kada se pojavila nova grupa „naoružana“ zvučnicima iz kojih je išla neka premoderna muzika, te smo se preko brda povukli u čamac. Turu smo završili povratkom u Koron. Bilo je prošlo pola pet.

Već sam rekao svoje mišljenje da je Koron ružniji grad. Međutim nisam istakao jednu prednost koja je nama puno značila. Sasvim slučajnim odabirom u šetnji tokom prvog dana boravka u Koronu ušli smo u jedan restoran. Sam po sebi restoran nije delovao naročito primamljivo – imao je izgled klasične primorske taverne. Ono što je ga je činilo posebnim jesu vlasnik koji je bio Čeh i jedno jelo koje je pravio: punjene paprike. Bilo je prošlo tri i po meseca kako smo okusili išta što je podsećalo na dom, te su nas paprike u pomenutom restoranu pogodile u gurmansko-emotivnu žicu. U dva i po dana koliko smo proveli u Koronu, dva puta smo jeli u tom restoranu. Jeli bismo i treći, ali nije bio otvoren.

Ovo nije bio poslednji put da na našem putovanju jedemo srpsku kuhinju. Sedamnaestog januara, istog dana kada smo se brodom iz Korona vratili za Manilu, izveli smo naše domaćine u restoran Balkan.

LEAVE A COMMENT