Loading

Where do you want to travel?

Your journey will lead you to famous domestic and foreign beauty spots.

Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO with f2 preset
Processed with VSCO
Processed with VSCO
IMG_8774
IMG_8775
Processed with VSCO with f2 preset
IMG_8794
IMG_8855
Processed with VSCO with c1 preset
IMG_8778
IMG_8780
Processed with VSCO with g3 preset
IMG_8880
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO with c1 preset
Processed with VSCO with c1 preset

Susret s džipnijem. Surfovanje u La unionu. Pozajmica Švajcarskoj.

Dvadeset petog decembra, u ranim jutarnjim satima leteli smo za Manilu. Karte smo rezervisali par meseci unapred što nam je, uz nepopularan termin za letenje koji svi vernici rimokatoličke ispovesti provode uz porodice, omogućilo veoma povoljnu cenu. Čak i uz ovako jeftin let, avion je bio poluprazan pa smo se nas dvoje raskomotili na tri sedišta kako bismo uhvatili barem malo sna. Po sletanju, sedimo u avionu još dodatnih 45 minuta do trenutka kada će se osloboditi “gate” za iskrcavanje. Nama je to i pomalo odgovaralo – bilo je oko pet sati po lokalnom vremenu te nam lutanje ulicama Manile ne deluje kao dobra ideja. Na delu aerodroma predviđenog za dolaske nema previše ljudi. Koristimo vreme da se raspitamo na šalteru za informacije o prevozu do dela grada po imenu Makati. Usput pijemo kafu, javljamo se roditeljima, čekamo da svane.

Kada smo tri meseca ranije aplicirali za vizu, simpatična i veoma pričljiva gospođa Verica, počasni konzul Filipina u Srbiji, tražila nam je i adresu prebivališta u Manili. Trošenje celokupnog vremena u Manili bila bi ludost, pa smo za potrebe vize napravili rezervaciju za prve dve večeri. Hostel je u već pomenutom Makatiju. Do tamo se stize taksijem ukoliko imate viška novca i poverenja da vas taksista neće previse „olakšati“ za isti. Posto Uber posluje i ovde, “krademo” internet aerodroma da pozovemo vozilo, a onda ja pravim previd i stavljam odlazni terminal za polaznu tačku naše vožnje. Vrtimo se po „dolascima“, parkingu, teramo agresivne taksiste u tri lepe. Pre nego što ću shvatiti grešku, otkazujemo vozilo i dobijamo račun na 100 pesa, odnosno 2 dolara. Pošto smo shvatili šta smo uradili, okrećemo se jeftinijoj i pomalo napornijoj varijanti – autobusom do najbliže metro stanice, pa zatim metroom, ili bolje rečeno vozom, do stanice Buendia. Odatle pešačimo oko kilometar i po uz prve utiske o Manili:  Grad, ili barem onaj njegov deo kroz koji smo šetali, podseća me na moju sliku o predgrađu Los Andjelesa. Kažem sliku, jer u Kaliforniji u trenutku pisanja još nismo bili. Široki bulevari, niske drvene kuće na sprat ili dva, natpisi na engleskom, panorama biznis dela grada. Poneki prolaznik u košarkaškom dresu i tamnije puti. Fast food restorani i 7 eleven prodavnice. Ono što nas je čudilo je evidentno odustvo života i ljudi na ulicama, ali smo ubrzo shvatili da je to posledica Božićne euforije.

Posle nepunih pola sata smo u Makatiju i poznatoj ulici Burgos. Burgos je mala ulica od par stotina metara sa niskim zgradama koje leže u hladovini ogromnih staklenih nebodera. Makati je poznat kao finansijski i biznis deo grada, ali je Burgos, poput odmetnutog komšije znan po noćnom životu. I prostituciji. Nismo bili toga svesni prvih par sata boravka dok smo nogu pred nogu, poput dva zombija, ušetali u Lokal hostel. U hostelu je mrtva atmosfera – svi spavaju ili su mamurni od prethodne noći, a najčešće oba. Prijavljujemo se na recepciji te odlazimo do naše sobe, gde neki mladić nepomično leži u oblaku sparine i lošeg zadaha. Da ga, tokom jednog i po dana provedenog u hostelu, nismo videli da je jednom otišao do toaleta, mislili bismo da nije među živima. Pošto ni sami nismo bili u boljem stanju, „srušili“ smo se u krevete. Kada sam sledeći put pogledao u telefon bilo je prošlo podne.

Od Milene mi je stigla poruka da je sela u kafe bar Cubano, koji se nalazi u istoj ulici. Ubrzo sam krenuo kako bih i sam pojeo nešto. Na putu do lokala, udaljenog ne više od 100 metara, trojica srednjovečnih Filipinaca ponudila su mi kutije lekova. Pomalo bunovan i malo više nezainteresovan, produžio sam do bara u kome je Milena sedela sa računarom i kafom. U baru dominira tamno lakirano drvo, a hrana je mahom meksička. Sećam se da mi je, dok sam posmatrao “menu”, kroz glavu prošla pomisao da ćemo ili bankrotirati ili umreti od gladi za 35 dana Filipina. Tako pomalo zabriut i malo više gladan, naručio sam burger koji je po cenama sa svojih 7 evra bio negde u proseku. U narednim danima ćemo, na naše olakšanje, shvatiti da restorani u ovoj ulici nisu validan cenovni pokazatelj ostatka Manile i Filipina. Ono sto ćemo mnogo ranije shvatiti je da među gostima ovog restorana postoji obrazac – stariji beli muškarac i mlada Filipinka činili su sastav skoro svakog stola. Onda mi je u glavu došla negde zaboravljena priča o mladim devojkama sa Filipina koje za nešto para i malo pažnje pristaju na veze od jednu ili dve noći. Neretko veza opstaje i duže, naročito ukoliko je stranac stariji, a sve u cilju sticanja finansijske koristi. Dok smo na glasnom srpskom ogovarali ostale goste, spazio sam veoma atraktivnu Filipinku koja je sedeći na pločniku čekala mušteriju. Devojka je evidentno radila isključivo za novac, a mi smo i dalje radili na našoj percepciji mesta u kome se nalazimo. Nakon ručka odlazimo do kraja Burgosa gde nas je čekao noćni klub Moulen Rouge, čime smo konačno imali punu sliku o ovom mestu. Tada sam se setio onih Filipinaca i njihovih lekova – u pitanju je bila viagra.

Nije nam smetalo nase novo saznanje – čak šta više, delovalo je kao prilično interesantno i dinamično mesto. Do večere smo šetali ostatkom Makatija koji ne nudi mnogo – niz oblakodera od betona, stakla i gvožđa deluje previše sterilno uz tek poneki restoran ili bar na prizemlju. Seli smo kratko u jedan park koij je bio veoma uređen, ali veoma mali te nam nije dugo držao pažnju. Vratili smo se u Burgos i prošli pored bara koji reklamira boks patuljaka, ali smo preskočili ovaj bizaran spektakl. Slučajno nailazimo na bar po imenu Howitz o kome je Milena čitala. Služe dobru hranu i relativno jeftino pivo, ali su glavna atrakcija celodnevni sport na malim ekranima i devojke koje rade u atraktivnoj sportskoj opremi. Popili smo par pića, a Milena je probala lokalni specijalitet pileći adobo. Koristila je, pored toga, svaku priliku da se „sažali“ na mene kao jedinog belca u baru koji nije imao mlađu Filipinku pokraj sebe. Tako nekako u sportskom duhu prošao je i naš prvi dan na Filipinima.

Drugog dana se selimo u Bukid, deo grada koji je od Makatija udaljen svega pet kilometara. Uputili smo se kod Kristin koju smo kontaktirali preko Couchsurfinga i koja je pristala da nas ugosti na par dana tokom boravka u Manili. Do nje se stiže lokalnim prevoznim sredstvom koje Filipinci nazivaju džipni (jeepney). U pitanju je duguljast kamiončić koji se nekada koristio za potrebe vojske da bi u današnje vreme, uz malo modifikovanja i ukrašavanja šarenolikim dezenima, prevozio more ljudi po sistemu “hop on/hop off”. Cena vožnje je 7.5 pesa (15 dinara), mogu prevoziti i do 25 putnika i jedan su od glavnih uzročnika oblaka smoga u kome živi Manila. Petnaest minuta vožnje i nalazimo se izvan biznis zone u potpuno novom okruženju – niske kuće, male ulice, niz neuglednih lokala koji nude usluge šišanja, pranja rublja i jeftine hrane. Jedan 7eleven nalazi se u istoj ulici nedaleko od Kristininog doma, a kako smo došli nesto pre dogovorenog vremena, sedamo za slobodan sto iste radnje i pijemo kafu. Sim kartica jednog od mobilnih operatera, koju smo kupili dan ranije nije radila, te smo koristili vreme za jos poneki bezušpesni pokušaj. Kroz izlog gledamo prljavštinu na drumu, buku automobila, reke ljudi koji deluju kao da ne znaju gde će. Siromastvo je evidentno na njima, kao i na okolnim kućama, vozilima, radnjama. Najbolje se ogleda na deci – istoj onoj koju nazivaju deca ulice, a koja bosonoga ispred istog 7 elevena prose, povremeno prekidajući „posao“ kako bi uz jurnjavu ponovo bila deca. Kezila su nam se kroz taj isti veliki izlog, dobacujući nesto na Tengalu, zvaničnom filipinskom jeziku. Mnogi ne nose majce, a najmanji je bio i bez gaća.

Negde posle podneva stavljamo rančeve na leđa, prelazimo ulicu i stižemo do adrese na kojoj živi Tin. Tih pedesetak metara hoda društvo će nam i dalje praviti deca ulice. Pobrinuće se da stignemo na pravu adresu, znajući koga jedino stranci mogu tražiti u ovom kraju. I zaista, osvrnuli smo se oko sebe i shvatili da jedino mi evidentno ne pripadamo okruženju. Odnosno zamalo jedini – sreli smo dvoje Danaca tokom boravka u prodavnici. Ispostaviće se da, kao i mi, borave kod Tin.

Vrata nam otvara niska, nasmejana i pomalo pospana Filipinka. Bila je to Tin koja nas poziva da uđemo. Deca iza nas dobaciju, da bi nakon što smo zatvorili vrata par puta udarili po istim i pobegli u nepoznatom pravcu. Nakon prolaska kroz veoma malu letnju kuhinju u kojoj dominira veliki sto za osmoro ljudi, ulazimo u lepu i sređenu dnevnu  sobu svetlo plavih zidova ispod kojih su dve sive garniture za sedenje. Na sredini je beli sto na čijoj sredini je pepeljara u obliku falusa, dok treći zid krasi komoda sa televozorom prepuna diskova sa filmovima, knjiga i drugih sitnica. Sledi ono prvo ustegnuto upoznavanje. Tin živi sa cimerom po imenu Džejms. Ona radi kao agent  u call centru, dok je on regrutor modela i manekena. Ona živi u tom stanu nepunih 6 meseci, dok je on tu oko godinu i po dana. Primaju couchsurfere redovno, ali smo im nas dvoje prvi Srbi.

Malo po malo se upoznajemo. Zatim se dogovaramo da krenemo do tržnog centra. Pošto je izlazak za to veče bio ugovoren pre nego što smo mi došli, Milena je morala da obnovi garderobu. Meni je bilo svejedno – želeo sam samo da pojedem nešto i vidim malo Manile.

Do Robinson shopping centra se stiže kratkom vožnjom džipnijem. Tržni centar kao i svaki drugi – tri sprata i neonska svetla, reke ljudi i poznati brendovi. Koristim priliku da osposobim telefon u prodavnici mobilnog operatera. Zatim jedemo u KFC restoranu. Najzanimljivi detalj tih dva sata jeste umak za piletinu koji Filipinci toče na zasebnom pultu i jedu kao supu. Dosta uvrnuto, ali i veoma ukusno. Sledi odlazak u drugi i još veći tržni centar koji je poseban po tome što se u njemu prodaje kineska roba. Iz istog razloga je kvalitet robe nešto niži uz znatno niže cene. Milena kupuje neku haljinu i sandale za smešne pare, dok ja gubim vreme mahom ulazeći u radnje sa tehnikom. Zatim se vraćamo kući gde ćemo upoznati i Džejmsa, onižeg i popunjenog Filipinca koji sav svoj novac daje na zabavu. U dnevnoj sobi poseduje impozantnu muzičku liniju, aparat za dim, bacače lasera. Redovno u afektu troši novac na stvari koje mu zaista nisu potrebne. Izlasci su deo njegovog posla, posla koji voli. Neprekidno je nasmejan.

To veče je počelo u dnevnoj sobi uz zagrevanje za izlazak. Osim Džejmsa, Tin i nas dvoje, bili su tu i već pomenuti Danci, par Džejmsovih prijatelja mahom Engleza kao i Berjan, mladi Holanđanin koji već par meseci živi i studira na Filipinima. Kako se veče završilo – slabo se sećam. Bili smo u dva kluba – Black Market i Valkyrie. U prvom, pomalo mračnom mestu umerenih cena smo popili po pivo, a zatim smo produzili do drugom mesta koje odiše glamurom, luksuzom i ljudima dubokog džepa. Sto koji smo imali bio je pun šampanjca,viskija, koktela od škampi. Svesna našeg budžeta Milena je konstatno odbijala piće koje joj je Džejms prinosio sa stola. Nije znala da je sve već bilo plaćeno. Ja sam se pak držao piva kao isprobanog recepta. Legli smo u 4, a ustali 2 sata kasnije.

Trećeg dana ustali smo dosta rano kako bi otišli na izlet do rezorta po imenu Villa Escodero. Tin je tog dana bio rođendan pa nas je Džejms pozvao da zajedno provedemo dan u dva sata udaljenoj Vili gde se mogu videti plantaže kokosa, ploviti kajakom po reci ili ručati ispod vodopada. Sve ovo zvuči mnogo bolje nego što zaista jeste, jer vodopad nije bio zaista prirodni vodopad već zidana brana. Ručak je bio pristojan, a plantaže baš i nismo videli. Stvar je izvukla vožnja kajakom. Predveče hvatamo autobus i mic-po-mic se vraćamo u Manilu.

Dvadeset osmog decembra u kući naših domaćina pridružuje nam se još jedan “couchsurfer” – Markus iz Finske. Sa njim odlazimo još jednom do Robinsona u nabavku, a zatim i do jedinog dela grada koji poseduje deo istorije i koji se naziva Intramuros. Pomalo jezivo stanovništvo koje vas nas neprestano drži na oku i ne preterano zanimljiva ponuda od par crkava i lepih kuća skraćuje nam planirano vreme posete te se kroz Rizal park vraćamo do Bukida i naših domaćina. Veče prolazi u znaku društvenih igara, piva i brendija po imenu Emperador, Markusa koji je preterao sa istim i devojke iz Irana koja nam se priključila, a koja se plaši bubašvaba. Zaboravio sam da napomenem – njih i pacova ima na svakom koraku Manile.

Konačno, nakon 4 dana provedenih u Manili odlazimo na sever u oblast po imenu La union. Bilo je rano jutro, tri dana pred novogodišnju noć kada smo krenuli u San Juan, gradić poznat po surfovanju do koga se stiže vožnjom od sedam sati. Milena je par dana ranije uspela da kontakira momka po imenu Buboj koji će nam pomoći oko smeštaja. Osim toga, imali smo plan da pronađemo posao u nekom od barova kako bismo za uzvrat dobili časove surfa ili klopu. Buboj kaže da će nam pomoći i oko toga ukoliko može. Sve što treba je da ga potražimo u hostelu “Flotsam and Jetsam”. Tako smo i uradili, kada smo, već po mraku i u kasnim popodnevnim satima stigli u San Juan. Međutim, stvari nisu išle baš tako lako. Kada smo našli Buboja, ovaj nam je rekao da ne može da nas ugosti niti da nam nađe posao, ali možemo “eto, ako nemamo gde” ostati u hostelu u kome radi kao menadžer. U prevodu, zloupotrebljavao je “Couchsurfing” da dovede ljude koji će, nemajući kud, platiti 15 dolara da ostanu u hostelu, a sve u izgovoru da je u pitanju nesporazum. Mi malo spremniji smo poneli šator, te smo za 400 pesa postavili u dvorište nekog obližnjeg hostela. Malo smo klonuli – bio je mrak, nismo imali kupatilo, nismo imali hrane, a nismo ni uspeli da nađemo restoran. Jedino što smo našli bila je mala prodavnica sa rešetkama na prozoru ispred koje je filipinska porodica pila pivo i pušila cigare. Popili smo i mi pivo. Tačnije po dva.

Sutradan je situacija bila znatno bolja. Prebacili smo šator ispod tende od drveta i palminog lišća koju nam je ustupila devojka koja rentira daske za surf. Za uzvrat smo narednih dana dva puta iznajmili daske kod nje. Šetali smo plažom do samog kraja gde su talasi bili manji i gde smo mogli da se podsetimo surfovanja. Saznali smo gde je veća prodavnica, gde je dobar resotran, gde je glavna plaža za surfovanje. Što je najvažnije upoznali smo i dobre ljude – Howie glavnog menadžera u hostelu “Flotsam and Jetsam”, dušu-od-čoveka Paula, inače Howie-nog brata koji svira u hard core bendu i bije bitku sa alkoholizmom. Bila je tu i druželjubiva Doris, novinarka iz Austrije s kojom smo stupili u vezu preko Couchsurfing-a, zatim nasmejana Filipinka po imenu Vanesa, kao i 40-ogodišnji Džejson, Amerikanac velikog surferskog iskustva koji već četiri godine živi i radi na Filipinima. Bilo je tu još mnogih lica bez imena koje smo sretali redovno tokom sedam dana provedenih u San Huanu.

Bili su to dani bez većih briga. Jedine odluke koje smo donosili bile su kada jesti i gde surfovati. Nismo imali ni veće troškove – smeštaj nismo plaćali, a Howie nas je uposlila na dva dana u baru “Flotsam and Jetsam” hostela. Za par sati rada dobili bismo veoma bogat obrok i po tri piva, mogućnost da koristimo kupatilo, a i koristili smo njihov internet. Radili smo 31.12. i 01.01. u večernjim satima. Svakako dobra priča za unuke.

San Huan nas je prigrlio i nije nas puštao do četvrtog januara. Posle provedene Nove godine na plaži,slavim i svoj prvi rođendan na obali okeana. Izgubio sam naočare, pa kupio nove. Uživali smo u zalascima sunca koji su bili besprekorni i u zvezdanom nebu koje bi usledilo posle istog. Tog istog četvrtog januara smo otišli severnije i istočnije, u grad među planinama po imenu Bagio. Ispostavilo se da ne nudi mnogo. U centralnom delu prošetali smo parkom i videli veštačko jezero, prepuno malih brodova različitih oblika. Oko jezera podosta zelenila, a malo dalje i spomenik nacionalnom heroju i borcu za nezavisnost Filipina Dr. Hoze Rizalu. Jeli smo palačinke posle dužeg vremena, a noć smo proveli u hostelu koji je više podsećao na samostan. Na stolu nas je čekala Biblija dok smo kroz prozor mogli da posmatramo visoko brdo sa mnoštvo svetla od kuća poput brazilskih favela.

Sutradan izlazimo iz grada i kratkom vožnjom džipnijem preko brda dolazimo do Tam Awan etno sela. Selo su osnovali umetnici koji su, osim slika i skulpura koje se mogu videti i kupiti, kreirali sojenice za spavanje poštujući arhitekturu različitih plemena sevenog Luzona. Ispred svake kućice je tabla zanimljivostima o konkretnom plemenu, kao i objašnjenje o svakom ovom “hut”-u. Tokom dana ćemo prošetati stazama koje kruže okolnom šumom, da bismo potom upoznali neke od umetnika koji su nas, osim pričom, hranili sušenim mesom i pivom.

Šestog januara putujemo autobusom do grada po imenu Sagada koji se nalazi u dublje u planinama. Autobus nas vozi preko venaca krećući se čas levo, čas desno, pružajući nam pogled ka ambisu. Katkad deluje kao da nam je točak u vazduhu. Žulijena, drugarica iz Brazila nam je ranije pričala o ovome. “Jedan od četiri autobusa slete u ambis”, rekla je. Mislim da je preuveličavala, ali ne previše. Milena se ne usuđuje da gleda. Nakon sedam sati vožnje stižemo u Sagadu. Hostel u kome noćimo nosi ime sv.Jozef. Još jedan samostan, ali u znatno lošijem stanju. Hrana u restoranu je bljutava, zidovi soba su pretanki. Filipinska porodica, koja je više delovala kao pet porodica, pokušala je da stane u sobu, a buka se čula do kraja hodnika. Momak i devojka iz Izraela sa kojima smo razmenili poneku reč u hodniku, a koji su imali sobu tik do pomenute porodice, planirali su da napuste hotel. Naša soba je bila na kraju hodnika te smo mogli da izdržimo jednu noć. Pre toga,imali smo celo popodne na raspolaganju.Odlučujemo da posetimo viseće kovčege. U turističkom centru uzimamo vodiča, jer bez vodiča u Sagadi ne možete doći do lokaliteta. Čovek srednjih godina, čije ime nisam zapamtio, a koji je pomalo vonjao na alkohol, prošetao je sa nama do ovog svojevrsnog groblja koji ostaje podsetnik na neka starija vremena kada se stanovništvo Sagade sahranjivalo na ovaj nesvakidašnji način. Vodič nam daje par zaimljivih informacija, kao na primer da se poslednja sahrana ove vrste dogodila se 2010. godine. Takodje nam je bila zanimljiva informacija da se telo, kako bi stalo u manji kovčeg, noć pre sahrane postavlja na stolicu kako bi se mišici ukocili u sedećem položaju.Pošto je lokacija ovog groblja u dolini, vodič nas nagovara da vičemo i tesitramo odjek. Malo se nećkamo, ali već sledećeg momenta vičemo kao kakvi magarci. Vodič zadovoljan, a i nama je smešno. Još je zadovolniji kada mu platimo 200 pesa za njegovu uslugu. Rastajemo se ispred stare crkve Bogorodice Marije. Ispred je par kamenih stolova. Jedan momak sa šoferskom kapicom čita za prvim stolom. Upoznaćemo se tek dva dana kasnije u autobusu za Banaue. Za drugim stolom je par. Prišli smo momku i devojci iz Francuske koji su nam dali nekoliko korisnih saveta za Sagadu i Batad, selo u koje cemo tek otici. Nismo im saznali imena, ali ćemo ih sretati po Sagadi još par puta.

Sagada je dosta mali grad. Možda je varošica bolja reč. Ima veoma dobar turistički potencijal što jedna ulica sa malim gostionicama i restoranima pokušava da isprati. U istoj ulici je i poneka prodavnica suvenira i pomenuti turistički centar. Ostavili smo francuski par ispred crkve i prosetali glavnom ulicom. U knjizi koju nosimo sa sobom pominje se restorančić “Yogurt house” te odlučujemo da večeramo tamo. Hrana je preukusna, a pivo jeftino.Puno je stranaca koje smo tokom dana sretali na ulici. Ima i lokalnih gostiju. Atmosfera je svakako topla, a na drugom spratu je i terasa na kojoj se može popušiti cigara uz neobavezan razgovor sa drugim gostima. Nakon obroka, vraćamo se nasem smeštaju i kineskoj posteljini sa dečijim motivima. Bilo je dosta hladno, kao što su nas upozorili da će biti.

Sutradan prelazimo u manji „guesthouse“ u glavnoj ulici po imenu “Yellow house”. Plaćamo 100 pesa više, ali dobijamo malo mira i kupatilo koje se zaista može koristiti. Doručkujemo u blizini i odlazimo da se prijavimo za turu u pećini. Iako nam u turističkom centru rečeno da će nam pronaći grupu sa kojom bismo podeli troškove vodiča, sve su činili da do toga ne dođe. Grupa od par korejskih devojaka je bila spremna da krene do pećine i mi smo želeli da im se pridružimo. Zamolili smo organizatora da nas sačekaju nekoliko minuta kako bismo uzeli potrebne stvari iz sobe. Po povratku u turistički centar nalazimo da su devojke otišle, a da ovaj isti organizator nije baš ni pokušao da ih zadrži. Dogovaramo da dođemo posle podne kako bismo uhvatili sledeću grupu u međuvremenu, ubijajući vreme mini šetnjom do mini vodopada. Šetnja od par kilometara je prijala, ali vodopad je bio ispod proseka. Ubrzo se vraćamo se do sela i shvatamo da niko nece doći. Odlučujemo da prošetamo sami do pećine udaljene 3 kilometra gde cemo pronaći svog vodiča i eventualno par ljudi da podelimo troškove. Vodič staje 500 pesa i vodiće nas do određenog dela pećine i nazad. Postoji  i takozvana „Connection“ tura koja podrazumeva izlazak kroz drugu pećinu, ali je cena 1200 pesa po osobi. Čekamo neko vreme da se vodič priprem, a kako niko ne dolazi turu sami snosimo troškove. Ni ovaj vodič ne deluje mnogo ozbiljnije, ali već smo čitali da je to regularno stanje. Napunio je lampu benzinom te  smo krenuli niz stepenice. I onda počinje avantura! Penjemo se po stenama, pa spuštamo po istim. Koristimo užad i ulazimo u podzemnu reku. Provlačimo se kroz otvore za koje nismo sigurni ni da možemo. Puca nas adrenalin i mori nas klaustrofobija. Idemo 45 minuta u jednom pravcu, a onda se nekim drugim hodnicima vraćamo nazad. Izlazimo srećni i nepovredjeni konstatujući da je dobro što nismo delili vodiča ni sa kim. Mokri smo, ali greje nas sunce dok hodamo ka selu.Sa puno duha i praznim stomacima seli smo u nasumično odabrani restoran u glavnoj ulici gde smo potrošili finu svotu novca na ukusan ručak i još ukusnije kolače. Posle nas je kratko grizla savest. Vrlo krako.

Popodne je prošlo lagano. Nismo radili ništa do ležanja u krevetu. Po zalasku sunca malo šetamo ulicom i odlazimo još jednom do Yogurt house-a. Ulazimo u priču sa par putnika od kojih smo jednog momka već upoznali u hostelu u Manili. Priča se o putovanjima i pije se pivo. U 11h je kuhinja zatvorena i svi odlaze na počinak.

Sutradan smo poranili kako bismo uhvatili prvi prevoz ka Batadu. Batad je selo poznatno po prelepim pejzažima pirinčanih polja, kao i po prelepom vodopadu. Da bi se stiglo iz Sagade potrebno je promeniti dva džipnija, autobus i na kraju prepešačiti preko brda. Opet smo kudili filipinski transport i opet nam je nedostajala Indija. Vožnja prvim džipnijem traje dvadesetak minuta. Po izlasku srećemo i onog momka što je bio ispred crkve. Ime mu je Rouven i narednih nedelju dana ćemo se družiti sa njim i putovati zajedno. Mršav i bez kose, ovaj četrdesetogodišnji Švajcarac je zaljubljenik u trčanje.Istrčao je mnoštvo polumaratona, kao i dva maratona. Uvek je nosio kapu, a jednom sam mu, dok nismo našli bankomat,  posudio 10 dolara što sam u šali isticao kao prekretnicu u trgovinskom i monetarnom bilansu naših dveju zemalja.

„Ubili“ smo pola sata do polaska sledećeg autobusa u nekom mračnom restoranu koji je služio bljutavu kafu. Nakon toga vožnja od par sati do mesta Banaue. Kao i prethodna pružala nam je veoma lep pogled na planine i kotline. Milena povremeno ne sme da gleda kroz prozor. Setili smo se nekog saveta da je za najbolji doživljaj potrebno sesti na krov džipnija, ali je ispalo dobro što nismo poslušali. Po ulasku u Banaue vozimo se po obodima planina i posmatramo pirinčana polja. Usput vidimo grupe stranih turista koji se penju za što bolji pogled. Omanji grad u dnu kotline prepun je saobraćaja, buke i ljudi što su bili razlozi da u istom ne ostanemo. Jedino što smo uradili pre polaska za Batad je kupovina karata za autobus do Manile.

U nekom trenutku, pre odlaska do zvanične autobuske stanice, priključilo nam se još par stranaca – momak i devojka iz Španije i stariji bračni par iz Francuske. Dok su Francuzi odlučivali šta će i gde će Rouven, Karmen (devojka iz Španije) i ja smo otišli do stanice i kupili povratne karte za Manilu. Viktor, Karmenin dečko i višegodisnji partner u vođenju suši restorana na Ibici, ostao je sa Milenom i stvarima. Po povratku sa stanice delimo trošak jednog džipnija te se vozimo pola sata do kraja puta. Kraj puta tako i izgleda – afaltni put prekida se u jednoj tački na nekom od mnogobrojnih brda. Odatle idemo peške malom šumskom stazom. Levo iznad diže se planina kojoj ne vidimo kraj, dok je sa desne strane ponor. Nije opasno koliko zvuči – od velikog prostranstva ispod nas odvaja  žbunje, drveće i poneka nezavršena kuća. Povremeno sretnemo i nekog lokalca koji nas pozdravi. Dvadeset minuta hoda sa dvadeset kila na leđima i dvadeset i plus stepeni. Napokon ulazimo u selo, prolazeći između dve kuće. Ispred nas je ogromna dolina presvučena poljima pirinča koje povremeno prekidaju male kuće. Tu na samom ulasku je i mala drvena tezga u ulozi turistickog saltera za registrovanje gostiju.

Dajemo svoje podatke i plaćamo neku stinu sumu za boravišnu taksu. Onda se slalomom kroz kuće i uz kaskade spuštamo ka dolini. Nas dvoje, kao i Rouven smo dobili preporuku za Ramon’s stay gde bismo mogli da prenoćimo, tako da se zajedno sa španskim parom upućujemo ka istom. Nismo baš shvatili zašto bi nam neko preporučio to mesto. Nije bilo tople vode, zidovi su bili od šperploče. Hrana je bila posebno neukusna. Tog prvog popodneva odlazimo do najviše  taške odakle se pruža dobar pogled na celu dolinu. Potrebno je oko 20 minuta šetanja mahom po samim terasama. Pogled je sve bolji kako se penjemo ka gore. Na vrhu je mala prodavnica poput kioska od drveta. Mladi Filipinac koristi svoju lokaciju da proda sok, vodu, slatkiše, pivo. Ispred je i jedna klupica na kojoj odmara par stranaca. U medjuvremenu je, nešto posle nas na isto mesto došla grupa devojaka iz Francuske pa se napravio red za slikanje. Mi smo malo sačekali da se gužva raščisti te smo ovekovečili i našu posetu Batadu.

Sledi vraćanje do mesta gde ćemo prespavati. Pre odlaska u krevet večerali smo, popili par piva i igrali UNO na švajcarski način (u pitanju je ista igra uz malo izmenjene karte i pod drugim imenom). Zatim odlazimo na spavanje – mi u sobu, dok su Španci i Rouven spavali u kolibama. Sledećeg jutra pakujemo stvari i stavljamo u zajedničku prostoriju. Kako smo se opekli za veoma nekusnu večeru kod Ramona, doručak i ručak ćemo imati u drugoj krčmi imena Loren’s. Između dva ukusna obeda (za doručak smo jeli pita-hleb, a za ručak picu), odlazimo na „trekking“ preko brda do sat i po udaljenog vodopada Tappiya. Vodopad je ovog puta bio „pravi“ sa slapom vode koji je padao nekoliko desetina metara i prirodnim bazenom hladne vode u kome smo se okupali na kratko. Nakon kupanja i fotogarfisanja seli smo na stene i poput guštera upijali sunce koje nas je grejalo. U toku sat vremena, koliko smo proveli na ovo lepom mestu broj turista je rastao, tako da smo napokon odlučili da ga smanjimo za pet. Po povratku u selo jedemo već pomenutu picu, a zaim se oko 15h upućujemo preko brda.

Put do grada Banaue potrajao je više od dva sata. Pešačili smo pola sata, čekali džipni oko sat vremena. Za to vreme gledali smo desetak dečaka kako kopaju zemlju i ravnaju teren pored puta za budući parking. Neki momak je drugom dao šaku metaka, a Milena majci sa dvoje dece čokoladu. Tokom vožnje , Viktor je sedeo na krovu džipnija. Smrzao se, ali kaže da je vredelo.

Mi smo nakon ovih dva sata putovali još 28. Beskonacno putovanje je bilo gotovo kada nas je u baru u gradu El Nido sačekao dobro poznati jezik.

LEAVE A COMMENT