Loading

Where do you want to travel?

Your journey will lead you to famous domestic and foreign beauty spots.

Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO

Adrian Cronauer i njegova plejlista

Dobro jutro Vijetname, rekao bi Robin Williams uz poznati rif pesme I Feel Good James Brown-a. I nama je bilo dobro tog 20. decembra kada smo u ranijm jutarnjim satima autobusom prelazili put od Phnom Penh-a do Ho Chi Minh-a, grada nekada poznatijeg kao Saigon. Put sam po sebi nije poseban – red kuća sa obe strane prekinut je jedino zvaničnim graničnim prelazom, da bi reklame za cement i Coca-Colu prešle sa kmerskog na vijetnamski. Tako, nekako neopaženo, stigli smo u zemlju na obali Južnog kineskog mora gde ćemo provesti pet dana.

Pustio bi zatim Robin Williams The Warmth Of The Sun Beach Boys-a, te nas je grejalo sunce. Temperatura je bila iznad 30 stepeni, medjutim nije bilo suviše vruce. Da bude potaman tu je niz parkova, niz oaza, niz drvoreda Ho Chi Minh-a. I grejala nas je kafa. Možete je piti toplu, što je moj izbor, ili sa ledom kako Milena voli. Da li je bolja od domaće srpske kafe? Rekao bih da dve nisu uporedive – svaka je odlična na svoj nacin. Grejali su nas i ljudi – poznanici i manje znani. Devojaka iz hostela i njen mladji brat. Smešni Kanadjanin na lekovima za smirenje kojeg smo upoznali dva puta – jednom na putu ka Vijetnamu, drugi put dan kasnije, kada su lekovi prestali da deluju. Plavokosa devojka Robin iz Kalifornije sa foto opremom na kojoj sam joj strašno zavideo. Dvadesetogodišnji vodič koji nas je proveo kroz prostranstva Da Lat-a. I Voja, drug iz Srbije koji odskora zivi i radi u Vijetnamu.

Kada bi krenula Nowhere to run grupe Vandellas, mi se ne bismo složili. Jer pet dana nije ni blizu dovoljno za Vijetnam. Pravili smo planove da posetimo Hanoi, ali su nas skupe avionske karte omele u tome. I naravno vreme. Onda smo odlučili – sledeća poseta Vijetnamu biće duža. Uključivaće Hanoi, Ho Chi Minh, put između i motorcikl. Jer tako se posećuje ova zemlja i tako rade oni koji imaju vremena za to.

Što se tiče ove naše posete, nije bila ništa manje zanimljiva – uključivala je Ho Chi Minh, Da Lat, put između i motorcikl. Prvo smo istražili nekadašnji Saigon i naravno vijetnamski rat. Poseta muzeju Ratne zaostavštine vratila nas je u pedesete i početak nezavisnosti od Francuske. Zatim je izložba „govorila“ o eskalaciji sukoba sa Sjedinjenim Državama tokom šezdesetih godina, da bi poslednji deo govorio o završetku rata kao i podršci koja je prekidu sukoba stizala iz celog sveta. Koncept izložbe je dobro zamišljen, pa se sve vreme izložbe krećemo predviđenim pravcem od trećeg sprata ka dole. Ono što nije dobro je pauza za rad muzeja koju kao da su smišljali Španci. Tako smo u 11:30 napustili zgradu i otišli na rucak, da bi se vratili posle ove svojevrsne sijeste u 13h. Još jedna, uslovno rečeno, loša strana je posebna prostorija na drugom spratu odakle turisti izlaze pomalo zeleni u licu. Zašto je tako shvatamo nakon prvih nekoliko fotografija – u pitanju je postavka koja govori o posledicama hemijskog naoružanja koje su avionima Sjedinjene Države prosipale na tlo Vijetnama. Mutacije, bolesti, smrt – Milena je izašla u glavni hol posle 5 minuta gde sam je ja već čekao. Ispred muzeja su ostali neki od primeraka oklopnih vozila, aviona i helikoptera koje smo uslikali, a onda smo nastavili osvajanje grada. Obilazimo staru poštu od žute fasade prepunu turista i suvenira. Zanimljivo je da pošta i dalje radi, ali se čini da je najmanje onih koji su tu poslom. Preko puta pošte je vijetnamski Notr Dam koji se spolja ne može postideti pred svojim francuskim rođakom. Unutrašnjost je malo „siromašnija“, ali nismo mnogo zamerali. Odlazimo do šetačke ulice Nguyen Hue, a zatim i do neke poslastičarnice ciji su kolači lepi samo na oko. Uveče posećujemo noćni market koji obuhvata montažne tezge i 3 ulice oko dnevnog marketa. Ne kupujemo ništa posebno, već samo šetamo i razgledamo, na prvi pogled, nekvalitetnu robu. Jedemo neku ukusnu hranu – ulična je svakako najjeftinija i najukusnija. Varijacije govedine, piletine i morskih plodova. Meni se svidela neka improviozana pica/palačinka sa malo mesa i jajetom koja nas je stajala oko 30 dinara. Pijemo kafu i pijemo pivo. Saigon je veoma dobro pivo, a postoji i neka izvozna varijanta pod imenom „333“. Dva puta smo odlazili i ulicu Pham Ngu Lao, poznatu po bujnom noćnom životu i barovima koji kao da se takmiče koliko gostiju mogu da „uguraju“. Sedimo na malim plastičnim stolicama i pijemo pivo posmatrajući prolaznike i decu što gutaju vatru za crkavicu.

Otisli smo jednom i za već pomenuti Da Lat, dok je Robin Williams pustao Baby Please Don’t Go. Međutim, bilo je to samo na dva dana. Noćnim autobusom, sa tri reda sedišta na dva sprata vozili bismo se šest sati kako bismo stigli do ovog planinskog gradica poznatog i po nadimku vijetnamski Pariz. Jedno jezero bilo je u centru grada, dok je drugo, jos veće, na samom izlasku. Mnogbrojne kuće su ostale podsetnik na doba francuskog kolonijalizma, a cak su neki od dalekovoda konstruisani kao Ajfelov toranj. Bilo je hladno tokom noći, a veoma prijatno tokom dana. U hostelu smo uplatili celodnevnu turu, te smo dobili motor i vodiča na drugom motoru kojeg ćemo „juriti“ celog dana. Nije bilo zaista toliko dramatično – on je vozio polako, a mi smo uživali u pejzažima polja pirinča i kafe. Skrenuli bismo na plantaže cveća koje, zahvaljujući vijetnamskoj kulturi, predstavlja unosan posao. Zatim se vozimo do plantaže kafe gde uživamo u pogledu i gustiramo kafu. Da nam je neko tog jutra rekao da ćemo piti kafu koja se dobija preradom izmeta lasice ne bismo poverovali. Na kraju smo kupili i „za poneti“. Što bi Amerikanci rekli – good sh*t.

Istog dana posećujemo Nasmejanog Budu, ogromnu statuu koja se nalazi nedaleko od, nama, zanimljivijih Elephanta vodopada. Do vodopada silazimo improvizovanim i klizavim stepenicama da bismo se nakon toga pentrali po okolnim stenama u potrazi za što boljim pogledom. Silazimo potom i ispod samog vodopada, nakon čega smo mokri do gole kože i srećni kao deca. Ručamo najbolji obed u Vijetnamu – žena u restoranu u tri navrata slaže tanjire svinjetine, piletine, ribe, salata i pirinča. Obilazimo i selo koje isključivo naseljavaju Indijci, kao i fabriku svile što je bilo iznenađujuće interesantno. Na putu do jezera Ho Tuyen, koja nam je poslednja tačka ture, svraćamo i do male farme velikih gljiva koje lokalci nazivaju Mačije uši, na šta neodoljivo i podsećaju.

Iste večeri smo putovali natrag za Ho Chi Minh. Dan pred katolički Božić atmosfera na ulicama je praznična na šta nam je teško da se naviknemo iz jedinstvenog razloga – nema snega. Neće ga ni biti, ali biće okićenih jelki, izloga i ulica. Mi ćemo nekako sve to zaobići, letom za Manilu sat vremena nakon ponoći.

Dobro jutro Vijetname, rekao bi Adrian Cronauer koga tumači Robin Williams puštajući What A Wonderful World Louis Armstronga, a mi bismo se složili.

LEAVE A COMMENT