Loading

Where do you want to travel?

Your journey will lead you to famous domestic and foreign beauty spots.

Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO

Kroz vreme i izvan vremena

U restoranu na ostrvu Busanga sluze se punjene paprike. Tu radi jedan Ceh, cije ime nismo saznali, ali smo saznali kako je posle 3 i po meseca pojesti nešto što nepca poseti na Srbiju. Na istom mestu cekamo brod koji ce nas uvece prevesti do Manile, ubijajuci vreme ispod ukljucenog ventilatora. Pijem San Migel, pa jos jedan uz rucak, dok se Milena sladi sokom od ananasa. Muzika je nesnosna i meša se sa bukom tricikala na ulici koji prolaze neprekidno kao kakva reka. Aplikacija na telefonu mi pokazuje da je pesma grupe Smashing pumpkins trenutno u prostoriji.

Razmisljam kako da opišem Kambodžu u kojoj smo bili pre tacno mesec dana. Nije doslo do zaborava, niti su se slike i price izmesale. Ono sto me buni je kako je opisati, kako je oceniti, gde poceti. Pretpostavljam da je najbolje u ovakvim slucajevima ici hronoloski. U prevodu od Siam Reapa. Tamo stižemo 12. decembra, negde oko 23 casa. Vozac taksija, koji nas je dovezao od granice, prvo je odvezao starijeg gospodina i njegovu bebu do njihove destinacije. Prtljaznik je bio pun prehrambenih proizvoda koji su isti gospodin i beba nosili odnekud. Scena pomalo slicna devedesetim u Srbiji uz Tajland umesto Madarske. Sledi odlazak do bakomata kako bismo uopšte platili taksisti. Dižemo odredenu sumu dolara, jer dolar je druga zvanicna valuta Kambodže. Prva valuta, cije ime sam morao da izguglam tokom pisanja teksta, naziva se Riel i vredi 0,00025 US dolara. Najcesce se koristi kao kusur i to kada je isti nemoguce zaokružiti na dolar.

Cena smestaja u Kambodži, slicno ceni prevoza, na nivou je zanemarljivosti. Prvo nocenje, u sasvim pristojnom guesthouse-u stajalo nas je 7$. Drugo vece smo platili 8$. Razlog zbog kojeg smo uopšte menjali smeštaj leži u cinjenici da smo za ovaj potonji dobili nekoliko preporuka, ali je prve veceri bio pun. Naziv mu je Tom i Džeri, a osim izvezenog goblena sa istoimenim junacima koji krasi zid iznad recepcije, ime ostaje misterija.

Pre odlaska u krevet, prošetali smo po obližnjim ulicama u potrazi za vecerom. Dvospratne kuce redaju se sa obe strane puta. U podnožju svake postoji neka vrsta ducana u kojoj se nude razliciti proizvodi. Posebno je mnogo preprodavaca mobilnih telefona. Scenografija me je donekle podsetila na predgrade Katmandua s razlikom u asfaltiranom putu. Na istom se krece nebrojeno dvotockasa i riksi koji prave buku razine karakteristicne za celu jugoistocnu aziju.

Našu ulicu preseca veci bulevar prepun banaka, restorana i barova. Posebno je živo u cetvrti gde se susrecu takozvana Pub street i nocni market. Enterijer i eksterijer lokala u ovom kvartu prilagodeni su zapadnom turisti, što je cena hrane i pica ispratila. Guzva je velika, a muzika koja dopire iz prakticno svakog ugostiteljskog objekta, popunjava prostor izmedju nas nadrazujuci nam culne receptore do iznemoglosti. Rešeni da se klonimo buke i žamora, vratili smo se našoj ulici i nasumicno izabranom restorancicu sa plasticnim solicama i krovu od celofana. Hrana je bila ukusna, gosti su bili lokalni – svega par stranaca cinilo je da se osecamo manje posebno.

Ujutru, prešli smo u Tom i Džeri, naš novi guesthouse koji je ništa više od klasicne trospratne kuce koje vidate po Srbiji. Mada, uredno je , sto je manje-vise sve sto nam je potrebno U improvizovanom lobiju velicine pedesetak kvadrata, pored recepcije, prostor ispunjava par stolova, kao i drveni dvosedi koji su naslonjeni na zid. Pili smo najbljutaviju filter kafu kada je Milena pitala dvoje Australijanaca da podelimo troškove rikše i odemo zajedno u obilazak Angkora. Ben i Noa, koji su pre Kambodže putovali neko vreme po Vijetnamu, rado su prihvatili predlog. Dogovorili smo skup ispred hostela u 16h kako bismo otišli do blagajne. U Angkoru postoji pomalo nerazumljiv, ali za turiste povoljan koncept – kada kupite kartu nakon 17h, koja važi za sledeci dan, možete iskoristiti istu za obilazak Angkor Vata i istog popodneva. Medutim, ovo važi samo do zalaska sunca, jer tada su posete završene. Tako smo i ucinili. Pola sata cekanja na blagajni, te odlazak da uhvatimo zalazak. Jednodnevna karta staje 15 dolara, a postoji mogucnost kupovine trodnevne, kao i nedeljne karte.

Angkor Vat, nekada verski centar kmerske države, danas je prepun turista i onima koji žive od turizma – prodavaca razlicitog uzrasta u dresovima Reala i Barselone koji ce želeti da vam za par dolara ustupe vodic kroz Angkor, sokove, grickalice, selfie štapove. Dok se krecete ka glavnom hramu, za koji istoricari tvrde da je ujedno i grobnica, prolazite kroz reku turista koji okidaju fotografije iz najrazlicitijih uglova, cineci kretanje usporenim i isprekidanim. Ulazimo unutra i krademo poslednjih petnaest minuta svetlosti, uz mir i tišinu razgledajuci reljefe po zidovima. Sunce, koje je veoma nisko, daje nam pravi ugao svetlosti i cini izbocine u zidu vidljivijim. Zatim ulazimo u unutrašnjost hrama gde se visoko gore dižu kule Angkor Vata. Neke su ostale u veoma dobrom stanju, dok se druge pridrzavaju drvenim skelama kako ne bi otisle u istoriju. Cetvrt sata prolazi kao ništa, pa polako krecemo ka izlazu. Hodamo što sporije, odlažuci rastanak. Napolju je i dalje prevelik broj posetilaca koji polako napuštaju kompleks. Radoznalosti radi, kasnije cu izguglati podatak o dva miliona turista na godisnjem nivou sto se svakako uklopilo u sliku koja nas je pratila tok popodneva. Zajedno sa Benom i Noom odlazimo na veceru u neki od restorana iz Pub ulice. Nekako naviknut da se drzim isprobanog recepta, pojeo sam lok-lak, obrok od govedine, pirinca i jaja i popio Angkor pivo.

Drugog dana, takode sa Benom i Noom odlazimo u obilazak Angkora. Isti rikša koji nas je vozio prethodne veceri, prihvata cenu od 15 dolara dok ce nam za uzvrat biti na raspolaganju od 5h do 13h. Po dogovoru, prvo smo otišli do glavnog hrama, kod koga smo bili i prethodne veceri. Razlog – navodno prelep izlazak sunca iznad hrama koji se na kraju i nije ispostavio tako prelepim. Broj turista se duplirao u odnosu na prethodno vece, a sunce koje je izlazilo iznad samog hrama cinilo je da se hram nadje u senci cime su fotografije ispadale pomalo bizarne. Kada je sunce napokon bilo iznad hrama, vratili smo se do rikse, pa nastavili do kompleksa hramova Angkor Thom koji se prostire na devet kvadratnih kilometara. Idemo od hrama do hrama, zagledamo kule i prostorije, fotografisemo drvece izraslo iz krovova tokom vekova. U nekom trenutku shvatamo da je karta za samo jedan dan mozda bila i greska. Potrebni su dani da bi se sa uzivanjem ispratio svaki kutak Angkora. Pa ipak, koristimo sta mozemo – slede obilasci Bayona, Phimeanakas-a, Baphuona, Terasa Slonova.

Obilazak završavamo oko 13 sati. Shvativši prethodne veceri da ce se sa završenom posetom Angkoru završiti i svrha našeg ostanka u Siam Reapu, bukirali smo karte za sledecu destinaciju i najavili odlazak i iz Tom i Džerija. Vreme do polaska ubijamo delimicno u hostelu, delimicno u šetnji obližnjim ulicama i sokacima. Sa nekoliko gostiju razmenjujemo planove o daljem putovanju kroz Kambodžu. Vecina ih ide na ostrvo Koh Rong, ostrvo koje se tek pre par godina pojavilo na turistickoj mapi Kambodze. Sa druge strane, mi smo nakon par dana nedoumice prelomili da idemo na Koh ta Kiev. Milena je citala da tamo postoji netaknuti rezvanicni zort, pomalo klise imena Crusoe ciji su smestajni kapaciteti bazirani na jednostavnim drvenim kolibicama i satorima. Ovo mesto nije ni blizu spremno za masovno prihvatanje gostiju, a cini se da je vlasnici to i zelja. Naime Crusoe se ne reklamira na najpoznatijim booking sajtovima, vec se kontakt moze ostvariti samo putem njihove, skromne veb stranice.

Put do ove oaze vodi preko grada na jugu Kambodze po naziva Sihanoukvil. Iako je ime veoma neobicno, cak i rogobatno za nas pojam, samo mesto je sasvim obicno letovaliste, dovoljno razvijeno da prima veci broj gostiju, a opet nepoznatno da se u njima „ugusi“. Put do njega traje oko 13 casova, ali posto cemo putovati tzv. hotel kategorijom autobusa koji podrazumeva krevete, voznju necemo ni osetiti. Pre spavanja na tabletu gledamo Ted 2, pomalo glupavu, ali dovoljno zanimljivu komediju sa Mark Volbergom, te padamo u san.

Probudili smo se nesto pre 9, a nas pokretni hotel je vec ulazio u grad. Na samoj stanici desetine vozaca riksi ceka svoje zrtve, mahom strance koji ne znaju ni gde su, a kamoli koliko kosta kilometar prevoza. Nas cilj je bila plaza Otres odale brod vozi za Koh ta Kiev. Medjutim, kada su pounde za prevoz u rasponu od 15 do 20 dolara krenule da pljuste, okrenuli smo se i krenuli u smeru za koji smo mislili da treba. Jedan od riksi, najuporniji i najglasniji debeljko, dugo nas je bario pricom, dok na kraju nismo dali drugu ponudu. Vozice nas do pocetka plaze gde svoje turisticke usluge prodaje niz agencija. Nama je to bilo bitno, jer se kod istih moze izvaditi vijetnamska viza i to brze i jednostavnije nego sto to radi konzulat. Dogovorili smo cenu od 6 dolara. Vozimo se tricavih pet minuta kada stizemo do kruznog toka ciju sredinu ispunjava nekakav zlatni kic u obliku bika. Odmah pored su i pomenute agencije, a pre nego sto cemo krenuti u potragu za najpovoljnijom, Milena izvuce novcanicu od pedeset dolara da plati voznju. Nas vozac nam kaze da nema 44 dolara kusura, pa se Milena okrenu i uputi ka prvoj radnji. Zatim drugoj, trecoj, agenciji, drugoj i na kraju trecoj. Vraca se sa banknotama od dvadeset, dvadeset i deset dolara, od kojih poslednju pruza ka vozacu. Ovaj, koji je za to vreme sedeo na motoru kao da se ne radi o njegovo novcu, odgovara da nema ni 4 da nam vrati. Milena, vidno iznervirana, uzima njegovu ruku i stavlja mu gomilu nekog sitnog novca: „OK! Sledeci put ces imati novac da vratis!“ Udaljavajuci se sa mesta zlocina, cuo sam vozaca kako nas doziva: „Hej hej hej!“‘, ali nisam se okrenuo. Nije ni Milena. U agenciji dok smo cekali da predamo za pasos, pitao sam koliko mu je dala. „Mozda dva dolara. To ce ga nauciti.“ Zagrcnuo sam se od smeha. Devojka za salterom nam je preuzela pasose, podatke i novac. 45 dolara po osobi, sto je i cifra koja se pominjala po internetu. Zatim nam je pozvala riksu koji nas vozi po fiksnoj ceni do plaze Otros.Voznja je veoma kratka i ubrzo smo na plazi. okruzeni drvenim resotranima i guesthouse-ovima. Ni ova plaza nije losa, samo nije to sto trazimo. Stariji Francuz, duge kose i sede brade nam pokazuje da pridjemo. „Ukoliko idete na Crusoe plazu, na pravom ste mestu.“

Voznja do ostrva traje dvadesetak minuta. Sa nama na brodu su par iz australije, kao i jos dvoje ljudi – momak i devojka sa kojima osim pozdrava nije bilo komunikacije. Pomenuti simpaticni Francuz je isto na brodu, kao i veoma mladi lokalni momak koga Francuz oslovljava sa „Kapetane“. Ubrzo smo na plazi koja je veoma uska, a iznad koje naglo pocinje nepregledna suma. Setnja od 2 minuta i ulazimo u, uslovno receno, resort. Gustina sume ovde je nesto manja, ali debelog hlada ne manjka. Desetak lezaljki okaceno je na obliznje drvece, odmah pored improvizovanog ognjista. Kao stolovi i stolice koriste se balvani, dok je nastresnica od palminog drveta tu da pruzi jos deblji hlad. Jedan bar radi tokom citavog dana, dok je nocna smena promenljiva i zavisna od gostiju u Crusoe-u.

Malo je reci da smo se odmah zaljubili u mesto. Mir i tisina koji vladaju mestom delom su posledica i struje koje ima u intervalu od 18h do ponoci. Internet je misaona imenaica, a telefonski signal slucajnost. Uzeli smo sator i drvenu platformu na koji se sator postavlja kako bi se donekle zastitili od insekata i gmizavaca. Zatim ubacujemo ranceve u satore i samo kao „puf“ vreme je stalo. Naredna tri dana smo radili svasta i nismo radili nista. Celokupan boravak stopio se u jedan trenutak kod koga dogadjaje nije bilo moguce razlikovati. Vreme smo merili suncem i obrocima. Lezali smo lenjo po ceo dan na lezaljkama. Pili smo pivo iz konzerve. Jeli preukusne sendvice u bagetu. Ne znam sta je bilo pre, sta je doslo posle. Znam samo da smo se kao dugmetom resetovali. Uvece bismo sa preostalih par gostiju pili pivo i slusali muziku. Devojka koja je vodila mesto bi neku odlicnu plejlistu iz dvadesetih i tridesetih godina, dok sam ja jednom prilikom pustio Thievery Corporation. Isli su mi uz ovo vreme i ovo mesto, a ni ostali se nisu bunili.

Kad smo kod resetovanja i racunara, jedino sto nas je vracalo u realnost je hakerska serija Mr.Robot koju smo svako vece gledali pred spavanje. Meni se dopala, dok je Milena protestvovala zbog disharmonije serijala i raja u kome smo boravili. Uvazio sam protest, ali svakako smo odgledali svih deset epizoda.

Tri dana smo radili svasta i nismo radili nista. Cetvrtog smo bili na brodu ka Sihanoukvilu. Preuzeli smo pasose, kupili karte za Pnom Pen.

Za prestonicu Kambodze smo od mnogobrojnih putnika dobili informaciju da je grad potpuno nezanimljiv. „Dovoljan vam je jedan dan jer tamo nema nista“, slozili bi se svi sa kojima smo razgovarali. I delimicno su bili u pravu. Kazem delimicno, jer grad nije nezanimljiv. Pnom Pen ima zelene parkove. Pnom Pen ima prelepu palatu. Pnom Pen ima pozamasno i veoma uredjeno setaliste pored reke. Stoga ne bih ga okarakterisao kao dosadan. Tuzan je mozda bolji termin. Jer pored svega nabrojanog, glavne atrakcije grada su genocid, polja smrti, zatvor S21, Pol Pot i Crveni Kmeri. Iz istog razloga su i setnja pored Mekonga, veoma ukusan falafel i poseta nocnom marketu pale u drugi plan.

Dvadesetog decembra, u ranim jutarnjim satima, vozili smo se autobusom ka Vijetnamu. Na ajpodu sam slusao Thievery Corporation.

LEAVE A COMMENT