Loading

Where do you want to travel?

Your journey will lead you to famous domestic and foreign beauty spots.

Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO
Processed with VSCO

O kafani sa ostrva Penang

Tri sata leta bila su dovoljna da kolonijalnu Keralu zamenimo Kuala Lumpurom, gradom oblakodera od stakla i betona. Preskocili smo par vekova, carinsku kontrolu, free shop i doleteli u modernu liniju metroa koja vas za 35 rigita vodi do strogog centra grada. Da, upoznajte i rigit, zvanicnu valutu Malezije. Za jedan americki dolar mozete ih dobiti cetiri.

Druga decenija 21. veka uveliko tece i mnoge tehnoloske inovacije su vec dobile svoju primenu. Medjutim, pojave se s vremena na vreme ljudi koji kao da su pali s Marsa. Ili iz 17. veka barem, te se cude kako izgleda taj CLIA express voz brendiran u ljubicasto. „Vidi ovu signalizaciju!“, reci ce Milena. U isto vreme, Igor ce postaviti sliku na Facebook i reci svima da voz ima wi-fi. Desetak putnika, koliko ih je bilo u istom vozu, posmatrali bi Kristijana Klavijea i Zan Renoa koji se ne mogu nacuditi cudu, tom vozu iz 21. veka. Jedan Malezanin bi rekao svom kolegi: „Opet neki posetioci“.

Dvadeset pet minuta kasnije, posetioci su stigli na centralnu stanicu Kuala Lumpur. Kada kazem stanica, mislim shopping mall kroz koji prolaze vozovi. McDonalds je otvoren i dubke pun, ali pregladni smo pa uzimamo neki sendvic sa jajetom i bljutavu filter kafu. Nakon dorucka, na automatu kupujemo zetone za crvenu liniju kojom se vozimo dve stanice . Automat poseduje menu i na engleskom, pa se lako snalazimo. Posto je jutarnji spic u toku, na stanici je guzva. Nekoliko policajaca regulise ulazak u voz, dok putnici formiraju redove na svakim vratima. Po ulasku odredjenog broja ljudi, policajac stopira putnike u redu do sledeceg voza. Nismo uspeli da udjemo u prvi voz, ali jesmo u drugi. Stanica na kojoj silazimo nosi ime Majsid Jamek  po dzamiji koja se tu nalazi. Dzamija je zatvorena zbog renoviranja do sledece godine, sto cemo saznati sutradan. Kad smo izasli iz metroa, palim aplikaciju na telefonu i pronalazim ulicu H.S. Lee na oko 500 metara od nas. Hodamo bulevarom koji ima 3 trake u oba smera, dok je ostrvo izmedju rezervisano za stubove metroa koji na ovoj deonici ide iznad zemlje. Iznad metroa, oblakoderi nam zaklanjaju sunce koje je davno izaslo. Niz oblakodera povremeno prekidaju trospratne i cetvorospratne zgrade koje nose reklame na kineskom jeziku. Nedaleko je i China town, gde vecinsko kinesko stanovnistvo zivi i bavi se trgovinom. Ulica blago skrece na levo. Trazimo broj 135. U jednom trenutku, nakon broja 120, ulicu preseca drugi bulevar, a u nastavku vidimo novo ime. Malo smo se vrteli po kvartu dok nam neki stariji gospodin nije rekao da se H.S. Lee nastavlja u paralelnoj ulici. Nema logicnog objasnjenja. Ulazimo u paralelnu ulicu i hostel je tamo. Deluje sipaticno, sa mnostvom namestaja za sedenje, knjigama, par desktop racunara, velikom recepcijom. Na samom ulasku je cipelarnik, po kome vidimo da ima dosta gostiju. Kineskinja srednjih godina radi na prijemu gostiju. Nasa soba nije slobodna jos par sati, ali mozemo da ostavimo ranceve u ostavi. Kupatila su odvojena od soba, pa se mozemo istusirati na 2 ili 3 spratu, sto smo prihvatili.

Da budem iskren, Malezija nam nije bila prioritenta destinacija na ovom putovanju. Medjutim, jeftine avionske karte i viza od 700 dinara bile su dovoljan razlog da istrazimo znamenitosti Kuala Lumpura. Pa ipak, kako nam je viza za Filipine skratila vreme u jugoistocnoj Aziji, 3 dana za Maleziju su bila sve sto mozemo da odvojimo.

Tog jutra resili smo da prvo organizujemo dalji put. Voz predstavlja najbezbolnije resenje za putovanje ka Penang ostrvu na severozapadu zemlje. Odatle bismo krenuli dalje za Tajland. Ipak, na centralnoj stanici su nam rekli da u vozovima za Penang nema mesta do 10. decembra, pa smo od te ideje odustali. Pogledacemo ponude za autobus, a u medjuvremenu poseticemo narodni muzej, koji se nalazi nedaleko od stanice. Tokom te prve setnje zakljucujemo da je grad dosta cudan. Arhitekturom podseca na mesavinu Dubajia i Hong Konga. Neboderi, putevi sa mnogo traka i metro linije ukrstaju se kao bez pravila, kreirajuci dzunglu, nerazumljivu malom coveku na asfaltu. Uz takvu infrastrukturu i nedostatak parkova, stice se utisak da pesaci na poslednjem mestu.

Na 15 minuta setnje od centrallne stanice nalazi se Nacionalni muzej, koji sa 3 sprata i tradicionalnom arhitekturom iskace iz sablona okoline. Karta je 5 dolara. dva minuta kasnije nalazimo se u centralnom holu zgrade. Uzeli smo neku mapu koju bismo pratili, ali pre nego sto smo i zakoracili u prostoriju punu stena i minerala, obratio nam se jedan sredovecni gospodin i pitao da li zelimo besplatnu turu po muzeju. Nekako naviknuti na Indiju i stalne ponude koje se zavrsavaju nasim placanjem, odmah smo odbili uz pomalo lazno opravdanje da zurimo i da se necemo zadrzavati duze od pola sata. Gospodin kaze da nije problem; ionako nema nekog smisla zapocinjati turu za tako kratko vreme. Par metara smo prosli pre nego sto ce nam doci iz du*eta u glavu – zasto odbijamo besplatnu turu? Vratimo se kod vodica i dogovorimo se da malo skrati standardnu turu, a mi cemo malo zakasniti tamo gde idemo posle. Ostali smo skoro dva sata 😀 Vodic je na veoma dobrom engleskom odusevljeno pricao o nastanku malezijske drzave, kao i svim dogadjajima koji su doprineli izgledu danasnje Malezije. Sa nama je sve vreme isla devojka iz Japana koja je bila na strucnoj praksi – ona je i bila uzrok free ture, te smo svo troje na svoj nacin uzivali u izlaganju vodica – nas dvoje ne trepnuvsi, a mlada Japanka zapisivajuci cinjenice koje nije znala.

Dva sata kasnije nalazimo se ispred muzeja puni utisaka. Razmisljamo sta bismo dalje. Ideja je bila da odemo do velikog parka u kome postoji i planetarijum. Medjutim, kako se nebo poprilicno naoblacilo, okrenuli smo se i krenuli ka hostelu. Tamo kupujemo karte za autobus putem interneta, a onda odlazimo do starog kineskog restorana koji se nalazi nedaleko. Podelili smo piletinu, pirinac i pivo. Ukusno, skupo i nedovoljno za dvoje. Zatim idemo do nekog reggae pub-a gde smo popili po pivo i zadrzali se veoma kratko. Pub k’o pub. Jedino ga izdvaja niz slika Bob Marleya. Iako deluje kao mesto za uzivaoce kanabisa, necete videti nikoga da duva. Razlog – za trgovinu drogom u Maleziji sledi smrta kazna. To vam pise i na vizi koju dobijete u pasosu, pa se necete prevariti.

Ujutru smo odlucili da odemo do stare zeleznicke stanice, a onda i do parka koji nismo posetli prethodnog dana. Pre svega, odlazimo do Centralnog marketa, kojise nalazi iza naseg hostela. Podseca na pijacu u bloku 70 na neki kulturniji nacin. Malo smo prosetali bez da smo ista kupili. Ne znamo ni sta bismo kupili. Opet malo setamo i dolazimo do zgrade poste. Kupujemo markice i saljemo razglednice. Neke smo kupili jos u Indiji, neke naknadno u Maleziji. Ubacujemo ih u sanduce i nastavljamo ka zeleznickoj stanici. Nekada centralna stanica, a danas samo jedna u nizu prolaznih tacaka voza je veoma simpaticno zdanje od 3 sprata sa fasadom bele boje. Malo smo se fotografisali, pa usli da vidimo unutrasnjost koja je bila znatno manje atraktivna. Tacnije, bila je sasvim obicna polu-moderna stanica sa nekoliko perona. Shvativsi da nemamo sta vise da trazimo na ovom mestu, razmisljamo da odemo do parka. Medjutim, u tom trenutku ugledali smo Batu caves, koje predlazu svi pisani vodici o Maleziji na rasporedu voznje, te odlucili da promenimo plan. Do pecina nema vise od 30 minuta voznje, sto nam se uklapalo u raspored.

Voznja je protekla bez vecih zanimljivosti. Voz je brz, ljudi su tihi. Napolju su neboderi ostali iza nas; sada nas mahom okruzuju nise kuce i drvece. Batu caves je poslednja stanica, pa se voz ispraznio. Medju poslednjim putnicima smo izasli i mi. Odmah nakon izlaska sa stanice, dolazi se do omanje planine, uz nekoliko Hindu hramova. Jedan lokalac baca banane gomili malih majmuna koji skakucu ne bi li uhvatili plen. U nastavku ulice je niz malih tezgi na kojima se prodaje hrana, voce, sokovi, suveniri. Par stotina koraka i nailazi se na plato na kome je veoma visoka i pozlacena statua boga rata – Subramaniama. Kada se posmatra, sa njegove leve strane je niz stepenica koji vodi na gore ka ulasku u pecinu. Nakon par minuta smo gore. Izgleda impresivno i ogromno sa brojnim stalaktitima koji nas „ciljaju“ sa nekoliko desetina metara. Poslednji deo pecine je otvoren i pruza pogled ka vedrom nebu. I dok je priroda uradila dobar posao, drustvo, odnosno ljudi zaduzeni za odrzavanje pecine se i nisu bas pretrgli. Par bandera i kablova koji se nalaze u pecini izgledaju istroseno, a stepenice ili bolje receno drveno-gvozdena konstrukcija, koja je takodje unutra,  deluje kao da je pred rusenjem. Unutra je i jedan Hindu hram, koji ne izgleda bas najsrecnije, sto dodatno pojacava lose iskustvo. Na putu nazad, dok smo se spustali stepenicama, sa desne strane ugledali smo jos jednu pecinu u kojoj postoji ogroman broj slepih miseva. Culi smo da je i ona zanimljiva, ali kapija je bila zakljucana cime nam je stavljeno do znanja da trenutno nema tura. Malo smo posedeli ispred sa nekolicinom stranaca od kojih su nam najzanimljiviji bili dvoje Poljaka. Nasih su godina i trenutno na odmoru od 3 nedelje posecuju jugoistocnu Aziju. Sutradan ce nastaviti svoj put ka jugu i posetiti Singapur. Pre toga, pozvali su nas na pivo u gradu, te smo se vratili u Chinatown. Rucali smo u jeftinom kineskom restoranu i popili par piva. Posle smo seli u park nedaleko od naseg hostela, koji zapravo i nije park nego neka minijaturna oaza poput platoa u Sremskoj ulici u Beogradu. Tu smo se se dobro ispricali, popili po jos jedno pivo iz papirne kese, poput beskucnika u americkim filmovima i rastali se uz obostrano slaganje da bi ovi drugi mogli doci u zemlju ovih prvih. Ostalo mi je jos nesto od ovog susreta – dok smo odlazili iz pecina, momak je izjavio kako njemu stene, spomenici i pecine ne znace nista. Ljudi su ti zbog koji su putovanja to sto jesu. Malo prejako razmisljanje, ali donekle ima poentu.

Uvece smo nas dvoje otisli do Petronas kula, sigurno najpoznatije i najprepoznatljivije znamenitosti Malezije. „Opalili“ smo beskonacno fotografija. Osim nas, nekoliko desetina ljudi juri savrsen kadar. Kada smo se umorili, seli smo na stepenice i samo posmatrali nebodere. Iako smo u samom centru grada,buka nije prevelika. Tornjevi prelepo sijaju i pruzaju vam nesvakidasanji pizor. Kad smo kod nesvakidasnjih prizora, prisao nam je i jedan takav par – jedan momak je znacajno feminiziran, drugi je traneksualac, a zajedno vode video travel blog. Spazili smo ih na samo par metara od nas kako svoje pratioce na drustvenim mrezama uvode u temu visokih zgrada. Zatim su kontstatovali da ispred ima mnogo turistia iz razlicitih zemalja sveta koji su dosli da vide Petronas, te je usledilo pitanje za nas: „A odakle ste recimo vas dvoje?“‘. Preveseli ton i gestikuliranje prekinuto je nasim odgovorom: “ Iz Srbije.“ Sledi tisina od par sekundi, dok njih dvojica pokusavaju da shvate kako da „izvuku“ emisiju. Nisu imali pojma gde odakle mi to dolazimo. Medjutim, malo pomalo, nabrajajuci neke od znamenitosti i licnosti, dosli smo do osobe koja nas vraca na scenu prepoznatljivosti u svetu. Pretpostavljate o kome je rec? E pa nije Novak 🙂 Njih dvojica ne prate sport, ali definitivno prate Eurosong. Tako su uzivo i gledali Mariju Serifovic i znaju, bar donekle za Srbiju. Ovo nase ucestvovanje u snimanju bloga trajalo je svega par minuta, ali je smeh posle ostao znatno duze. Vratili smo se hostel i spakovali za Penang.

Vozicemo se oko sedam sati do ostrva na severozapadu zemlje. Autobus je pomalo psihodelican uz sirok spektar boja za koje ne biste pretpostavili da mogu ici zajedno. Ljubicasta, crna, srebrna, narandzasta. Tufne i neki tigrasti dizajn. Kad se oci polako naviknu, shvatate da je autobus veoma udoban i moderan. Na mestu gde se u srpskim autobusima postavljaju prastari televizori sa katodnom cevi u malezijskim stoji plazma televizor. Sedista su siroka i mogu se spustiti prakticno do horizontale. Ipak, kako smo putovali tokom dana, ne spavamo.

Malezijski, kao i prevoznici u podneblju jugoistocne Azije imaju i mana. Jedna koja je nama posebno bila neshvatljiva je menjanje autobusa tokom puta od tacke A do tacke B. Tako cete negde na pola puta biti izbaceni iz autobusa bez objasnjenja na engleskom, te prelaziti u autobus koji je parkiran odmah pored. Dosta neshvatljivo za Evropu.

U Penang stizemo oko 14h. Mala stanica autobusa sa desetak perona i metalnim krovom. Par taksista nam nudi svoje usluge. Medjutim, na svega pedesetak metara staje lokalni autobus koji vas vozi do najveceg grada ostrva – Dzordztauna. Neko vreme cekamo autobus, ubijajuci vreme sa parom Nemaca koji su dosli na odmor. Mahom pricamo o putovanjima. Nas zanimaju njihovi utisci sa tajlandskih ostrva, njih detalji naseg putovanja. Ubrzo smo se nasli u autobusu i nastavili pricu. Voznja traje oko 25 minuta, bez nekih zanimljivijih dogodovstina. Mene je malo razocarala njihova nespremnost – mi, koji dolazimo iz tehnoloski inferiorne Srbije poducavamo navodno pragmaticne Nemce mogucnostima offline mapa. Ali oprosticemo im. Jer nije kao da znaju sta je lutanje indijskim budzacima u potrazi za nekom ulicom J

Rastali smo, izasavsi na stanici kod velike bele Katedrale. Odatle, manje od kilometar hoda i dva skretanja dele nas od hostela koji smo rezervisali. Mesto se zove Clockwise i nalazi se u jednoj od ulicica okruzenih nizom niskih kuca raznovrsnih boja. Ceo kvart je pomalo star i ofucan, ali ujedno i romantican. Dosta hostela je u ovoj ulici. Clockwise je cist i jednostavan, sa ponekim detaljem na zidu koji razbija monotoniju. Dve male stolice i stocic su na tremu. Osim toga, na tremu postoji jos par saksija bujnog bilja cime je prostor zivlji. U ulici nema mnogo saobracaja. Tek poneki auto i pokoja riksa.

Rezervisali smo mesto samo na jednu noc. Koliko smo citali, grad ima svega nekoliko zanimljivih turistickih atrakcija. Ono po cemu je celo ostrvo zapravo poznato je prepoznatljiva kuhinja, zbog koje smo se donekle i odlucili na posetu.

E sad nasi planovi su bili jedno, a sudbina, ili nesto drugo, nije zelela da stvari ispadnu bas tako. Naime, Milena je dobila dojavu da na ostrvu zivi, ni manje ni vise nego jedan Srbin. I naravno, Srbin, kao i svi ostali Srbi, poznat po gostoprimstvu, otvori kafanu. Iz nostalgicnih razloga mozemo zvati mesto kafanom, a zapravo je veoma lep pub cije zidove krase fotografije velikih jazz, pop i rock muzicara. Zapazicete fotografiju solaze BB Kinga, smirenog portreta Amy Winehouse, fotku Miles Davisa u ekstazi. Kezice vam se Keith Richards, osmehnuce se Louis Armstrong.

Kafana se zove B@92, a vlasnika cete lako prepoznati – najglasniji je u ulici.

Ovaj dan je bio jedan od onih koji se ne zaboravljaju, jedan od onih ljudi koji se pamti. Aleks ima oko cetrdesetak godina, od kojih poslednjih sedam zivi na Penangu. Odrastao u krugu dvojke okruzen punk-rok generacijom koja je osamdesetih u Beogradu zivela najbolje godine domaceg muzickog stvaralastva. Medjutim, kao i mnogi mladi, sa odlaskom zdravog razuma devedesetih, otisao je i on, prvo u Italiju, pa u Englesku. Jedan je od onih ljudi koje ne zelite protiv sebe, a vrlo lako vam moze biti najbolji prijatelj. Kaze za sebe da je baraba. Ja bih dodao grlata baraba koja je “uvek upravu”. Prvi utisak koji sticete kada upoznate je da je covek sirovina. Ali nakon i najkraceg perioda provedenog sa njim, shvatate da se ispod ljutog oklopa i mrznje ka celom svetu krije veoma plemenito bice koje voli svoju suprugu Dzun i svoje dvoje, na njega opice*e, kosooke dece – Filipa i Petra. Kada smo upali u pricu, Dzun nam je spremila veoma ukusne pljeskavice koje smo smazali uz po dva piva. Nakon toga nam je Filip pokazao okolinu vozeci svoj mali bicikl. Ima ciroki frizuru koju mu je Aleks napravio. Prosli smo kroz kraj i pojeli po sladoled, te vratili malog kineza u pub. Uzgred, i on i Petar pricaju po 5 jezika. Sprski ne govore, osim psovki naravno kojima socno caste oca. On mu kao u ljutnji odgovara: ”Alo, Kinez!”. Medjutim zna da ne moze nista. Ko mu kriv sto ih je ucio. Mi se smejemo, Aleks se smeje. Komedija.

Vracamo se u hostel. Noc ce uskoro pasti, a mi smo mislili da jos malo prosetamo po gradu. Obecali smo Alesku da cemo se vratiti kasnije u pub. Prosetali kroz nekoliko vecih i malih ulica i dosli do obale mora, ali nije bilo niceg previse interesantnog da se vidi. Osim planktona koji su bljestavo sijali na povrsini. Nakon toga smo dogovorili da se vratimo tamo gde nam je bilo najzanimljivije – u pub. Sutradan ujutru treba da putujemo za Tajland, pa je plan bio da odemo samo na po pivo. Jednog trenutka je tako, a sledeceg pola 3 ujutru. Zavrsili smo flasu Glenfiddicha, a na video bimu idu Partibrejkersi. Blebecemo o stvarima bitnim i nebitnim. Rastajemo se cvrstim zagrljajem. Uprkos njegovom misljenju o kur*evoj Srbiji i Srbima, mislim da mu je bilo drago sto smo proveli taj dan zajedno. Mi, sa druge strane, zahvaljuci Aleksu i njegovoj porodici dizemo Penang u nebesa.

Dok setamo ka hostelu, pomalo pripit razmisljam o recima onog Poljaka. Imao je pravo.

 

 

LEAVE A COMMENT